[vuxanne]

Meni evo nakon skoro sest godina ovde nekad i prija ova nova anonimnost. Niko mi ne svraca u kucu, ne poznajem nikog osim ovih sa posla u ovom mestu (i osim stanodavaca). Briga me bas jer imam LCD TV. Mogu da ga kupim ali hocu jednog dana kad bude bilo vise para, za sada je i ovaj kantaci ok. Briga me koje marke su mi cipele, pantalone, majice, bluze... Uopste me ne tangira. Obucem nesto sto kupim usput cisto da se uklapam u to nihovo oblacenje koje mi je u pocetku bilo cudno a sad se pitam kako sam mogla ranije da idem u stiklama na posao, da mazem svako jutro boje na facu i utezem se u premale stvari. Celu zimu sam isla u martinkama na posao kao u stara dobra vremena... Mimoilazi me i frka oko predsednickih kandidata, pobedio ovaj x ili onaj y nista mi posebno ne znaci... Na TV-u imam zilion kanala od kojih pratim oko 3 obicno ko u stara dobra vremena. Surfujem po internetu dobar deo dana... Gledam legalne filmove, koristim legalne softvere i slicno... Sve sto imam zakazano drzim u kalendaru pa mi iskoci da me opomene kad gledam postu, tako da je dobar deo stresa oko toga kakav haos ce da me saceka sutra na poslu eliminisan. Meni prija to zakazivanje stvari unapred. E sad, da li jedno bivse ekstremno socijalno bice kao sto sam ja sad prelazi na ekstremno digitalno socijalno bice... Moze biti. Da li me sad zadovoljavaju digitalne forme kratke komunikacije i povrsnih razgovora? Opet, sasvim moguce. Ili se samo adaptiram? Ali bar sekiracije oko placanja racuna kuc kuc sad trenutno nemam. Konacno posedujem svoj auto o kom sam tako dugo mastala... Jeste da me zigne svaki odlazak kod doktora po dzepu, ali opet - ne idem svaki dan. Na poslu me ne pune gorcinom svakakve nepravde i spletke, briga me za nadrndane likove jer takvi obicno nestanu nakon nekog vremena pa dodju ovi sto se smeskaju kao da su za slikanje non stop. Niko me ne ispravlja kako pricam sto mi takodje prija. U otadzbini mi se to desavalo s vremena na vreme. Zaboga, nemamo svi uniformisani naglasak. Nemam ja ni ovaj ovde naglasak, daleko sam od njega ali se to jednostavno ne komentarise. I ne izgledamo svi isto niti smo svi top modeli. Na poslu se ne zbijaju masne shale, mnoge teme su osetljive, sto je meni takodje ok. Nema proslava Osmog marta na kojima se zenski deo kolektiva proziva kad ce se razmnozavati. Sto bi se reklo u mom rodnom gradu: "Prodji-me-se" sistem koji mi najcesce sasvim odgovara. Svi smo very busy i to je to. Mada kroz otvorena vrata kancelarije katkad dolaze nepotrebne informacije, ljudi su opet svugde ljudi...

Dakle da se jasnije izjasnim, dosla sam do faze da mi je finansijski bolje. Socijalno imam neki svoj mir koji mi godinama kuci nije polazio za rukom. Sve me nerviralo. Bila sam kao neki dezurni saljivdzija i karika u drustvu za okupljanje, druzenje i poznanstva. Ljudi su nailazili i prolazili kroz moj zivot svako iz svojih razloga ali je u meni cucio jedan Mile Tranzicija, onaj jedan koji je isao i setao onih devedesetih, mrznuo se po onim ulicama, cekao neko bolje sutra, cekao i cekao... I prosle su mi i tinejdzerske godine, i moje dvadesete sve cekajuci nekog Godoa. Godo nije dosao a ja sam sa 31 odlucila. Brisem sve gumicom, pakujem zivot u dve torbe i idem tom aluminijumsom pticom da vidim sta ima sa druge strane. Ne kajem se. Vremenom mi samo nedostaje najuza robina i najblzii prijatelji - ali opet Skajp je tu pa se ne osecam da su na drugoj planeti vec uz mene svaki dan tu negde u ovom sokochalu. A ako gospodjica Nostalgija naidje u mom kraj, teram je citanjem nasih (Balkanskih) dnevnih novina.