Citat:
Prvobitno poslao korisnik v_wizard
Pitanje za 2015_Jelena a i ostale koji mogu da odgovore. Kako izgleda samo putovanje u USA sa tako malim detetom? Let je dugacak, pa aerodromi,, cekanja, presedanja... Kako je izgledalo tokom samog leta? Ako mozes, molim te da malo izdetaljises mnogo bi znacilo.
tnx
|
Kako je izgledalo putovanje
?
Moj sin je imao 7 mjeseci kad smo putovali. Pa prvo imas odredjenu dozu napetosti, ostavljas jedan dio zivota iza sebe, pakovanje, oprostaji, sve je to stresno, a onda slijedi putovanje sa bebanom.
Dodatna otezavajuca okolnost nama je bilo to sto smo noc proveli vozeci se od Banjaluke do Beograda, a nakon sto smo se oprostili sa roditeljima koji su isli da nas isprate, letjeli smo od BG do Rima. To je i meni i muzu bio prvi let avionom, ali nije bilo nikakvih komplikacija tokom presjedanja. U jednom momentu nismo znali da li bi trebali ici lijevo ili desno, prisli smo nekoj gospodji u uniformi koja tu radi, ona nije uopste znala engleski, ali znala je da nam pokaze na koju stranu je nas sledeci let, razumjela je Miami
. Dosli smo na gate i cekali jedno sat i po da se ukrcamo. Nismo imali kolica na aerodromu, moj muz je vukao nas rucni prtljag, tri mala kofera i laptop
, a ja sam nosila bebu.
Let od BG do Rima je bio super, trajao je mozda sat vremena, ne sjecam se tacno, a od Rima do USA smo letjeli sa Alitalia. Dali su nam sjedista u prvom redu do prozora, zbog bebe, pa smo imali dosta prostora, mozes fino da ispruzis noge. Medjutim, moj sin je bio u elementu
. Prilicno se derao
jer je bio navikao da ga svi nosaju, a meni je od pola puta bilo bas muka, ne znam da li od tog psiholoskog pritska, od nespavanja, od silnih turbulencija ili od gladi
)) (imali smo samo jedan obrok i dva snacka).
Pored nas su bili neki Afrikanci, izbjeglice, muz i zena nasih godina sa sinom koji je star kao nas sin. To dijete se nije javilo, pa nas je bilo dodatno sramota kako se nas Evropljanin ponasao
Vjerujem da je lakse ljudima koji zive u BG ili u blizini, ali bas je nezgodno kad moras da putujes jos i do BG. Nismo nimalo spavali ni ja ni muz, a i prva noc u USA je protekla uzasno, valjda zbog promjene vremenske zone, Luka uopste nije spavao, cijelu noc je plakao, a mi smo ga, onako skrseni
, na smjenu pokusavali umiriti
.
Tako da - da, bilo je prilicno tesko, ali sve to prodje i sad kad se sjecamo smijesno nam je...Kad smo sletjeli u Miami, i odahnuli , hahaha, muz se okrenuo prema meni i pitao me da li bih za milion dolara odmah letjela nazad, i moj i njegov odgovor je bio NEEEEEE
)).