Citat:
Prvobitno poslao korisnik Ggaga
Skros sam se propoznala i ja tako funkcionisem i trudim se da odem na kraj sveta pa makar spavala u satoru, a svuda moze da se stigne kad se hoce. Nikada mi nece biti jasni imucni ljudi u Srbiji koji placaju izvestan hotel na Halkidikiju po 10 000 eur za 10 dana! a za te pare mogu da obidju svet, ali ih ocigledno to ne interesuje.
|
A znas zasto, zato sto je tamo puno nasih ljudi i osjecaju se sigurnije.
Predrasude, strah, neiskustvo...
Da samo cujes komentare ljudi...pojest ce me ajkule/lav/tigar, majmuni na Tajlandu, ,skuhat ce me ili zarobit na Mauricijusu, opljackat u NY...ono...da covjek zine od cuda.
Ne kazem...svuda sam ponekog srela iz ex Yu i razmijenila iskustva.
Govorim o ljudima koji to sebi mogu priustiti, znamo da je vecini teska materijalna situacija.
I jos o razlici ljudi u USA i ovdje.
Stvarno smo se svega nagedali za 13 dana NY.
Rekla sam muzu, vidis, niko ih ne registrira sem nas.
Lik u metrou, jedva 50 kila, obucen kao Elvis, njise se tamo vamo.
Par zena u Central parku, jedna ogrnuta vrecom za smece, sjedi na klupi i prica sa izmisljenim sugovornikom do sebe.
Tako je uvjerljiva bila da sam se ja pitala da mozda ne vidim nekog kraj nje.
Lik na ulici u mrezastim stramplicama i tinki vinki torbici, dva geja zgodni poput Georga Michaela, sjede u kupacim gacicama na travi i ljube se.
Hocu da kazem, niko ih nije primjetio sem nas, a mi smo gledali (naravno diskretno) jer nismo naucili na to.
Jer zivimo u zemlji gdje bi onog u stramplicama istukli na po trga.
Nazalost.
A isto tako necu reci da su Ameri bez duse, ljubazni su ako upitas za neki pravac i sl.
Ja sam sjedila na keju, dole ispod Ground Zero, buljila u nebodere i covjek mi kaze da se na mom licu ocitava cista sreca.
Jako me dojmilo to.