Seattle, Washington - Moje iskustvo

[zvercica]

Pozdrav svima

Sleteli smo pre tačno 11 dana I konačno sam uspela da nadjem malo vremena da napisem nesto o nasem iskustvu.

Nama su pripreme počele još pre nekoliko meseci. Morali smo dosta stvari da uradimo, I neću pisati o tome, već samo da smo se spakovali još početkom avgusta. Otkazali smo stan, a kofere sa stvarima smo preneli kod svekra i svekrve. Sama činjenica da vise nemamo svoje viljuške, kašike, TV, ormare I da sve što imamo se nalazi u nekoliko kofera je bila vrlo stresna. Poslednjih nekoliko dana smo se opraštali od rodbine i prijatelja i to je bilo zaista bolno.

Poleteli smo 04.09. iz Beograda za Frankfurt u 6 i 15 ujutro, pauza 2 sata i nakon toga Frankfurt - Seattle. Sam let je bio jeziv. Mlađa kćerka je dan pred put dobila upalu uha i visoku temperaturu tako da je svo vreme plakala. Nismo dobili ni ono mesto što bi trebalo da ima pored sebe krevetić i malo prostora, tako da je bilo jako skučeno i tesno. Poslednjih sat vremena smo preletali državu Washington i uverili se da je zemlja jako lepa sa prelepim vrhovima, jezerima, rekama... Na Seattle aerodrom smo sleteli u 12h po njihovom vremenu i malo sam se razočarala kako aerodrome izgleda. Napravljen je rekla bih 70-80' i čini mi se od tad nije nešto posebno sredjivan.

Prvo su nas sproveli na pasošku kontrolu gde smo čekali oko sat vremena. Nakon toga su nas uputili na poseban salter. Tu smo predali papire, konstatovali da je možda dve-tri porodice ispred nas i da nećemo dugo. Međutim u tom trenutku je došlo desetak ljudi koji su bili u kolicima i sa pratnjom i koje su počeli da procesuiraju pre nas. Rekli smo OK, to je logično, nije problem sačekaćemo. Međutim, nakon tih deset, došlo je još tri ili četiri grupe od po desetak ljudi, tako da se naše čekanje produžilo na čitava tri sata. Nakon četiri sata provedena na aerodromu konačno smo izašli.

Posle dva dana provedena kod ljudi koji su nas primili, otišli smo u svoj stan. E to je bio osećaj. Nas dvoje, sa dvoje male dece, sa nekoliko kofera i to je to. Mlađa je bolesna treba joj svašta, starija je tužna što je napustila drugare, mi još uvek pod utiskom opraštanja... Jako teško.

Međutim, ne damo se! Ovde smo došli da pobedimo, tako da smo se odmah bacilli na sređivanje svega i svačega. Otišli smo do Wallmarta i pokupovali gomilu sitnica (dušeke na naduvavanje, posteljinu, jastuke, šerpe, tanjire, noževe, viljuške....) Prvo veče nismo imali hranu u kući, već smo otišli napolje da jedemo. Sutra ujutro smo svratili do Safeway-a i za 300 dolara nakupovali hrane i hrane... Nakon toga smo otišli opet do Wallmarta i kupili TV i to je bilo to. Sledeći dan je bila nedelje i otišli smo do Seattla.

Seattle je zaista prelep grad. Sa jedne strane je Puget Sound, sa puno galebova, marina, jahti, brodova, kruzera. Oseća se jak miris slane vode, kao ponekad ujutro na crnogorskom primorju. Najupečatljivije mesto je Pike market. To je velika pijaca gde ima jako puno prodavaca svega, svačega. Prodavci riba imaju običaj da se dobacuju velikim lososima sa jedne tezge na drugu i to je svima veoma interesantno. Jeli smo nekakav fenomenalan giros (nikad sličan a ni bolji nisam jela) u nekoj grčkoj tavernici. Odatle smo otišli do dokova, pa do velike panorame, pa decu u prelepi luna park sa onim starinskim konjićima...Nakon toga smo otišli na Grean Lake, koji okružuje Seattle sa druge strane i opet sam bila oduševljena. Jezero je okruženo prelepim parkom, gde nasmejani ljudi šetaju, odmaraju opušteno na travi, igraju kriket, ili ručaju na klupama. Svi deluju opušteno i veselo.

U narednih nekoliko dana smo se preptlatili na kablovsku i cena je 106 + taxes za kablovsku (HBO included 12 months), internet (velika brzina - ne znam sad tačno koja je mrzi me da tražim) i home phone (potpuno besplatni razgovoru u USA i Canada), otvorili račune u bankama, kupili auto, kupili malo nameštaja. Pokušala sam da položim za vozačku, ali to uopšte nije tako jednostavno kao što sam čitala. Polaže se usmeni test, koji košta 35 dolara, i pitanja su jako specifična tako da se mora sesti i dobro naučiti. Ja sam pala, tako da moram da polažem ponovo. Kada se položi, zakazuje se vožnja i to tek za mesec dana i to košta još 45 dolara. Već sam počela da učim i uopšte nije jednostavno.

Eto toliko... spava mi se ne mogu vise.

Svi koje smo upoznali kažu da smo dosta stvari uradili za 10 dana, da ne klonemo, da je svima bilo teško na početku ali da se na kraju isplati. Ja iskreno verujem da će tako i biti, samo sada je stvarno jako teško, pogotovo kada se ide sa malom decom.

Sledeće na listi su vozačke i posao, tako da guramo napred.