Opusteno Cavrljanje (ne podleze "pedesetokarakternim" sankcijama)

[adojca]

Da se nadovežem na priču o dvadesetogodišnjacima kojima je teško objasniti da će im kroz deset godina tamo negde biti bolje nego što će biti ovde, u Srbiji. Ima nas nekolicina koji smo skapirali to, na lakši ili teži način, i koji i u tim godinama, pokušavamo da vršnjacima objasnimo da ih velika nesreća čeka ako ovde ostanu. Prvi put sam aplicirao za GC kad sam imao 21, za mesec i po punim 25, i očekujem da me čim pre izvuku, da ne dočekam 30. ovde. Omladina u Srbiji je opijena pričama svojih roditelja koji su zaraženi mislima 'biće bolje' još iz devedesetih godina, i koji svoj sistem vrednovanja zasnivaju na tome, a to ne valja. Mire se vrlo lako sa činjenicom da će morati da se učlane u političku partiju koja je na neki način na vlasti, i da će tako da dobiju posao, iako imaju završene fakultete. Dakle više vrednuju moć nekih praznoglavaca koji rukovode opštinskim odborom neke stranke, u Leskovcu recimo, nego moć znanja koje su stekli. Uslovno rečeno znanja, jer su nam i fakulteti, i obrazovanje u žestokom 'down-u'. Vrednuju se ljudi po tome koliko para imaju, koje automobile voze, sa kakvim se facama druže, bivaju popularni u društvu ako su na fejsbuku recimo okačili slike sa nekog ekstremno skupog splava, na kome pevaju kojekakve turbo folk zvezde i određene pripadnice neke elitne društvene grupacije koje sebe nazivaju 'starlete'. I pored svega toga, mladi ljudi nemaju širinu da se izdignu iznad svega toga, objektivno sagledaju činjenično stanje, i zapitaju se 'Ko bre mene ovde zajebava, i dokle?!'.
Moje su frustracije na temu omladine u Srbiji žestoko obimne, ali neću da mračim, i konstatujem, prepustiću se uživanju u postovima svih vas koji ste tamo, i koji nama ovde šaljete energiju da izdržimo, i jednog dana vam se pridružimo. Na tome sam vam neizmerno zahvalan. Pozdrav.