Kopirala sam ovaj post sa druge teme jer i moj odgovor ima više veza sa ovom, pa da ne idem tamo u off topic.
Ja moram priznati da mi je sve ovo unbelievable. Da li je moguće da su ti 'ladno dozvolili da platiš vizu i onda jednostavno “sorry we’re out”. Da li to možda ima veze sa činjenicom da je tvoj intervju odgođen?..moram priznati da mi ništa nije jasno.
Izgleda da ono “ne brinite, to se još nikad nije desilo” ove godine poprima sasvim novu dimenziju. Često je to bio odgovor na pitanja o odgađanju intervju ili visokim bojevima (čak i od strane službenika u ambasadi) i ako nam tako odgovara grčevito ćemo se uhvatiti za tu izjavu i vjerovati; ako se nije desilo nikad neće se desiti ni sad. A eto, svako “pravilo” nekad mora biti prekršeno. Moram priznati da sam i ja bila za odgađanje intervjua, obzirom da smo imali nizak broj sa mogućnosti intervjua već u oktobru sve mi je to bilo nekako brzo. Mi se nismo prijavljivali godinama, nismo skupljali nikakve informacije prije 1.maja, nismo istraživali gdje bi mogli ići i sl. Ništa nismo znali o Americi, naši planovi su bili Kanada. Meni je sve to bilo too much i moram priznati da sam u početku imali i neke rezerve da li uopše ići. Ja sam htjela closure… da stariji klinac završi školu, da zatvorimo jedno poglavlje prije nego otvorimo drugo bla, bla, bla. Ali moj muž uopšte nije bio za to. A on je nosilac i morala sam ga slušati 
Shvatila sam i ja na kraju (uz njegovu pomoć:)) da nema potrebe da odgađamo intervju. Dobili smo šansu ovdje i sada i trebamo je iskoristiti ovdje i sada. Kakav crni closure Danas mi je drago što je on bio “jači” i što smo sve odradili tako kako jesmo.
Zaista nikad ne znate šta se može desiti i nitko vam ne može garantirati ako se nešto nije desilo u prošlosti da će tako biti i u budućnosti. Zaista mi je žao zbog svega što se dešava ove godine i sa visokim brojevima i evo ovo. Ne mogu reći da znam kakav je osjećaj, znam samo da ne bih voljela da ga osjetim. Ja sam često pomišljala (kad mi je već leglo da idemo, da je to dobra odluka itd) šta bi bilo kad nam iz nekog razloga ne bi odobrili vize i moram priznati da su mi takva razmišljanja izazivala osjećaj kao da mi se svijet srušio. Vi se psihički već preselite, mnoge stvari koje su mene nervirale postale su mi totalno nerelevantne, mnoge stvari me nisu doticale jer sam znala “JA ODOH”. Pomisao da mi netko to može oduzeti je bila kao da vam se tlo pod nogama izmiče. Zaista strašno, ja znam da sviju vas sad ništa ne može utješiti, ja neću ni pokušavati. Ako se pak ispostavi da je sve ovo konačno ja se nadam da će vam se svima otvoriti neka druga vrata i neke nove prilike zbog kojih ćete pomisliti da je dobro da su se ova prema USA zatvorila.