Slazem se. Ako ti se ne svidja posao, grad itd. imas sansu ovde da se preselis i promenis posao. A kod nas pustis korenje ko biljka i sta scepas. I trpis i kukas. A retki imaju sansu da menjaju posao ako im se ne svidja. Naravno ako si u grupaciji onih bez veza i vezica…
Svaka promena posla znaci promena sredine. Treba onda da prihvatimo da ako odemo u Ameriku ceka nas nomadski nacin zivota. Stalne selidbe podrazumevaju da se stalno gube prijatelji, prakticno zivi se sam, deca gube prijatelje, stalno menjaju skole, porodica sredinu itd. To me podseca na vojne porodice iz bivseg Yu sistema gde su stalno menjali sredine zbog prekomandi, i obicno takva deca su i bila problematicna kroz zivot, stalno pokidana selidbama zbog sluzbe svog oca. Nomadstvo je losa stvar.
Otrpilike tako zive. Bar ovi koje ja srecem. Nema ono - odakle si. Retki su oni koji kazu da su rodjeni u gradu u kom zive. Citala sam nesto o istoriji Amerike, takav im je sistem, gledaju da ne grupisu slicne ljude na slicnim mestima vec da je sto veca raznolikost. Npr kad su se naseljavali grupno iz nekih drzava gledali su da ih rasporedjuju da bi lakse svi prihvatili Engleski i novu drzavu (da se ne grupisu previse).
Ja mislim da je ovo balkansko pustanje korenja jos gora stvar od nomadstva.
Ta promena sredine moze biti skoro neprimetna - lokalna (menjanje kraja, eventualno predgradja ili sl.), osrednja - npr. drugi grad u istoj drzavi, ili ozbiljnija - country wide (a cak i to deluje daleko normalnije od zabadanja u isto mesto, uglavnom i istu kucu/stan generacijama). To mi je bas onako, nekako bolesno…
Jos ako neki potomak promeni grad - onda ga gledaju k’o izroda, napustio tradiciju, roditelje/pretke, …
Ili stekne neke druge prijatelje osim onih iz detinjstva/kraja - auu, tek onda, los covek i sl.
