Naslov je ujedno i moje pitanje za sve ljude koji su otisli u USA.
Da li ste se u bar jednom trenutku zapitali da li ste doneli pravu odluku?
Nisam iz Srbije, ali sam iz BiH.
Ja se nisam pokajala, znate i sami kakva je situacija sa poslom u BiH, tamo sam radila, a zadnja plata koju sam primila je kasnila punih 5 mjeseci. Da sam tamo bilo bi me stid jos uvijek zivjeti sa roditeljima i ne moci im pomoci.
Sad otkako sam ovdje, imam full time posao u mojoj struci (imala sam i tamo ali taj posao tamo nije uopste cijenjen) , moji mogu racunati na moju pomoc uvijek kad im treba (imaju karticu, na bankomat i podigni koliko ti treba).
Ovo je bila jedina odluka za koju i moji roditelji kazu kako je bila najbolja, da je dosla u odlicnom trenutku i da sam se spasila zivota tamo. I mogu ti reci da su u pravu.
Ko god je otisao iz ekonomskih razloga nema sta da se kaje, jer mu je ovde propast na ivici gladi u Srbiji obecana.
Problem je kada tim roditeljima ne bude vise u prvom planu novac koji im se salje, nego dodju godine za smrt i kad se razbole. Tada ih u velikom broju nema ko prihvatiti, nema im ko dupe oprati, nema ih ko nahraniti, osudjeni su na vucaranje u najboljem slucaju po starackim domovima, zeljni unucadi kojih nema uz njih, zeljni da neko progovori i poprica sa doktorom i da mu da 100 evra kako bi ih doktor pogledao u bolnici, a tog nekog nemaju jer su deca otisla u Ameriku i beli svet. Tada nije lako nikome i to su najtezi zivotni trenuci, a dva roditelja sa visegodisnjim teskim bolestima moze biti ogroman period. Ko ce se kajati, kako ce funkcionisati na relaciji USA-SRB, kako ce ko te dane psihicki preziveti i kakav ce iz toga izaci, to je vec individualna stvar.
Djeca i unučad od moje tetke su u US i sve pare potrošiše na avio karte kako bi bili skupa što češće. Radno-ekonomski gledano im je dobro tamo i djeca i oni imaju bolje uslove, ali za vječiti život u US, bez sunca i mediterana nikako da se pomire, stalno kukaju kako Amerika nije za život
Mislim da je ova tema odlična. Vjerujem da su svi koji su otišli bar jednom u samim početcima pomislili “šta mi je ovo trebalo” ili “bolje da sam sjedio/la svoj na svome”, jer realno gledajući vjerujem da je jako teško na samom početku, pogotovo ako si “kod kuće” imao koliko-toliko solidan život i ako u USA odeš sa porodicom. To su zaista teške i da kažem životne odluke gdje čovjek jednostavno mora da prelomi i onda da ne posustane u svojoj odluci. Mene također zanima da li se netko pokajao, ali nakon nekog vremena, nekoliko godina, kad već posložiš kockice u svom životu da li je netko pomislio nisam trebao dolaziti i zašto. Čitajući forum naišla sam na članicu wingreen (mislim da je tako), koja je nakon nekog vremena u USA zaista počela razmišljati o povratku (otišla je sa mužem i malim djetetom), jednostavno nisu mogli sastavljati kraj s krajem. Možete potražiti njezine postove, prema onom što je zadnje pisala ja vjerujem da su se i vratili, bar ona i dijete. Dakle ima i takvih slučajeva.
Moram priznati da ne razumijem ove koji “potroše sve pare na avio karte” kako bi bili ovdje, a svojevremeno im vjerovatno nije bilo dobro ovdje jer inače ne bi otišli. Jeste, daleko je i nostalgija je čudo, pogotovo ako iza sebe ostaviš roditelje, braću, sestre, ali kad si posložiš život valjda trebaš težiti tome da iskorisiš na najbolji način ono što je ovdje i sada (odnosno tamo:)), a ne koristiti svaki trenutak i dolar da bježiš nazad. I ja bih bila najsretnija kad bi svoj život mogli organizovati negdje bliže… ne u stvari bila bih najsretnija kad bi ga mogli organizovati ovdje, da ne moramo ići nigdje. Ali “život je…” Shvaćam sve što je aspirin pisao, roditelji, starost, unučadi…i srce mi se steže, boli me neopisivo. Ali iskrena da budem ne znam koja opcija je bolja/gora. Sjediti ovdje i nadati se boljem, ne biti u mogućnosti da im pomognem finansijski kad to bude potrebno, jer na kraju se opet sve svodi na to. Novac nije sve u životu, ali hajde probaj da živiš bez njega, danas se sve kupuje pa i zdravlje. Kako da daš 100€ doktoru ako ih nemaš? Klinički centar BL grca u dugovima, odjeli nemaju sterilne gaze, zafali im fiziološki rastvor, nemaju CITOSTATIKE, vrate pacijete kući i kažu javit ćemo kad stige. Ti ljudi nemaju vremena da “čekaju da stigne”, dakle ili kupi ili umri, bukvalno smo došli do toga. A kako da kupiš ako nemaš novca? 33% bruto plate svakog radnika svaki mjesec ide za doprinose (zdravstvo i penziono) i onda dođete u situaciju da opet sve morate plaćati jer bolnica jednostavno nema ili fond ne pokriva. To je naše “besplatno zdravstvo”. Da ne govorim o milion drugih stvari koje su trule u ovom društvu, ionako sam otišla u temu “Razlozi za odlazak” 
Raspisali se na drugoj temi o ukidanju dolara i propasti Amerike, da otvorimo temu “Razlozi za ostanak” :lool::lool:
Moja situacija-bila kao student, sama, malo me uhvatila nostalgija, isto prolazilo kroz glavu “sta je meni ovo trebalo” i po zavrsetku programa jedva cekala doci kuci (sto je najgore, imala sam ponudu za super posao u struci ali sam se ipak htjela vratiti kuci diplomirati)-moram li reci kako sam istu vecer po povratku kuci lupala glavom o zid? Sada se naravno planiram vratiti tamo… 
Ja ni u jednom.momentu to nisam pomislio.Nedostaje mi porodica I neki momenti ali Srbija ne.
Upravo tako. Ja nemam uopste taj osecaj da me vuce kuca, ne barem jos. Iskreno mislim da sam jos nov ovde da bi mogao da sagledam situaciju iz pravog ugla, ali sto se tice svega nisam se pokajao sto sam dosao ovde.
Imao sam pre neko vreme, mozda pre 3 nedelje krizu, da mi se malte plakalo, sto su mi nedostajali svi moji kuci i neki nasi trenutci, ali sreca to je trajalo samo par dana. Rekao sam mami, a ona je me za divno cudo podrzavala da ce to proci i da mozemo da se gledamo preko skajpa kad god hocu 
Ali ako pitate, sama pomisao da bi sada morao da se vratim kuci da zivim svoj zivot po starom :smrc:… ne znam sta bih rekao, mislim da mi samo pomisao na to stvara knedlu u grlu:nene::smrc:
Jesam ja (donekle)…pisao sam o tome ranije. Ljudi koji se nadaju dobitku na lutriji, ili koji su vec dobili green card to ne zele da chuju. Razumem ih. Mozda je tako I bolje…
A zbog cega si se pokajao?
Koliko vidim u nekom postu si napisao da si ostao bez posla, vratio se u Srbiju, pa zavrsio fakultet, vratio se kasnije u USA i posle mesec dana i ti i zena ste radili vec.
Mada, ne znam kakav si zivot imao u Srbiji pre odlaska tamo, to je jako bitno u ovoj prici.
Ne, za tri godine koliko sam u USA ni jednom se nisam pokajao. Upravo sam se vratio sa dvonedeljnog odmora u Beogradu i samo sam ucvrstio misljenje da sam doneo pravu odluku.
Ni nama takodje. Mada planiramo da praktikujemo jednom godisnje odlazak do Srbije i nazad. Cisto tako malo. Mada smo vise za opciju dovodjenja roditelja i tako to ali to je bas teska misija.
Kvalitet zivota (bar one stvari koje ja podrazumevam pod tim) je ovde ocajan.
To ne moze nikakav posao I novac da mi zameni.
Al opet sam svestan I da “Sit gladnom ne veruje” zato sam I prethodno naveo da je bolje da ne idem u detalje.
Pa ne razumem zasto ne mozes u detalje da ides?
Zanima me sta ti podrazumevas pod kvalitetom zivota?
Ako mislis da time sto idemo gubimo prijatelje koji su ovde onda se varas, odavno smo se svi vec pogubili.
Ako mi verujes, sa najboljim drugovima popijem pivo jednom u dva meseca.
Svi radimo preko nedelje po smenama, svaka je radna subota i svaka druga nedelja se podrazumeva da je radna. Neko kao ja i po dva posla, 'ladno uzimam i 40 000 mesecno, gubljenje zdravlja ne racunam 
Gledam svaki dan onako u prolazu mamine i tatine sinove sa dzipovima kako sede po kaficima, pun ih je grad, sponzorusice se podrazumevaju, idu u paketu.
Ne znam kakvim si ti zivotom ziveo ovde, ali ja takav zivot pamtim samo do kraja srednje skole dok su me roditelji finansirali.
Posle toga, osam godina radnog staza, bezbroj drugih poslova koje sam radio da bih mogao da izadjem jednom mesecno negde, fakultet usput zavrsen, naravno nemam nista od toga…
Ovo je ujedno i zivot mojih 90% prijatelja koji nemaju bogate roditelje koji su im ostavili stan i kola.
I svi oni bi bili srecni da odu negde gde se manje radi. Njih dvojica su u Sibiru, rade za neke Rusko-Srpske firme, $900 plata mesecno, malo li je?
Svi oni bi bili presrecni da imaju priliku da odu negde na zapad.
Pisem ti ovo jer verovatno nismo na istom nivou odrastali i ziveli. Znam ljude koji su preko i koji stalno pricaju o nekom druzenju, rostiljima i posecivanjima kojih kao ovde ima a na zapadu nema. Jos kad cujem pricu kako je na zapadu tesko, MORA DA SE RADI, a kao u Srbiji svi odmaraju, istog trenutka znam da je taj covek otisao odavde pre 90-tih ili je ovde ziveo od mamine i tatine plate a onda otisao na zapad igrom slucajeva.
ko se kaje onda nazad. niko ih ne sprecava da ide niti drzi na silu da ostaje u americi. uvek se mozemo vratiti u svojoj zemlji ali kad vec neki otisli i mi koi uskoro idemo bolje je da se potrudimo malo bolje pred da ustajemo. ako ne bude onda nema problem balkan i familija su uvek tu. ali onda da ne se kajemo sta smo se vratili
Mozda pomisli na to da zivi verovatno u automobilu ili negde sedeci a da se kad je bio kuci setao, tj kretao cesce… Na prodavnice na svakom koraku… Raniji odlazak na, i dolazak sa posla… Ima nekih stvari koje cine zivot kvalitetnijim, za svakog je to nesto drugacije. Nekom je to novac a to ostalo su sitnice. Nekom su sitnice vaznije…Sve zavisi od sitosti i ostalih parametara. Nije kod nas sve najgore, ipak imaju neke stvari koje su i dobre. Nije to ili si to ili si ono drugo. Mi smo svasta nesto pomesano. A kadkad smo u jednoj prici, malo kasnije u drugoj nekoj.
Meni to padne na pamet kad pomislim na to “kvalitet zivota”. Mislim neke stvari se desavaju na globalnom nivou. Ma svi smo drugaciji i imamo drugaciji zivotni put, to uopste nije sporno. I malo je ovo x karaktera da ista detaljno opise. Cesto napisemo nesto usled trenutne emocije ali to su sve samo sture informacije u digitalnom svetu. Istina je ipak nedokucivija… Sta je pisac hteo da kaze, samo on i zna…
Elem, u skladu s temom. Ja licno se samo kajem sto ne dodjoh 2001 a ne 2006. Sto protracih 5 godina na danas nepostojecu diplomu. Mogla sam vec odavno biti na stepenici iznad ove sadasnje…
Ma u redu, razumem ja to sve. I svestan sam kojih se stvari odricem svojim odlaskom, dugo sam se premisljao da li je to pametno ili ne. I danas nisam 100% siguran. Ali ne zelim da ispustim tu priliku.
Ako propustim priliku i ne odem, verovatno cu se kajati ceo zivot sto nisam otisao.
Ceo zivot pljujem po ovoj drzavi (mozda bez osnova, mada ne verujem), hocu da odem, da osetim zivot tamo.
Ako mi se to ne svidi, vraticu se lako i bicu srecan u svojoj zemlji i necu se zaliti vise ni na sta. Nisam od onih tvrdoglavih koji ce po svaku cenu da ostanu negde gde im se ne svidja, samo da ne bi ispali glupi sto su otisli. Novac mi nije jedini motiv zbog koga odlazim. Pre svega mi se svidja Amerika zato sto je to ogromno prostranstvo i prelepa priroda. Ako tamo mogu da zaradim toliko da mogu da odem kolima 300-400 milja u jednom pravcu i da uzivam u prirodi meni je dovoljno da mi zivot bude ispunjen. Ovde mi za to treba 10 000 dinara najmanje, koje nemam.
Mene ne fasciniraju njihovi gradovi i njihova kultura, nego priroda.
Ali opet kazem, moze svako da mi prica sve najbolje ili sve najgore o Americi, dok ja ne osetim taj zivot ne mogu da odlucim.
Necu se pokajati sigurno ako odem. Makar se vratio posle dva meseca u Srbiju.
Stara prica. Ljudi iz Srbije pricaju kako rade za male pare, kako im ekonomski sve nedostaje, kako mamini i tatini sinovi zive dobro i vozaju se, bla, bla. Sta lucky briga sto ti ili ja radimo svaki vikend za male pare, nemamo druzenje, odlaske u prirodu i slicno?! Covek je otisao, na sebi osetio konkretno sta njega ispunjava ili ne tamo u USA. Fino je rekao da nikog ne sputava i odvraca od dolaska u Ameriku, da ne zeli da soli pamet nekome. Ne razumem tu potrebu za upiranjem kao tvoju da se nekom dokaze da li je bolje ovde ili tamo. Odlazak u USA je individualna stvar i nema tu univerzalne matrice kako svi treba da dozivimo odlazak, ili da imamo ista ocekivanja od odlaska ili od zviota u Srbiji.
Narodna poslovica kaze: misljenje je ko dupe, svako ima svoje. :;D:
Pa nije to upiranje kao sto ti kazes. Znam da niko ne moze da me odgovori, u pravu je Lucky, bio je u toj situaciji. Ali volim da znam sta je npr to sto tamo ne mogu da imam pa da se pripremim. Narodna poslovica kaze: “triput meri, jednom seci” 
Tacno znam kako se osecas I kroz koje nedoumice prolazis. Bio sam u istoj situaciji pre 7 godina (nisam jedan od “tatinih sinova”). Zato I mislim da je svaka moja detaljna prica o negativnim stranama zivota ovde izlishna. Svako treba da dodje I okusha svoju srecu ako mu se vec ukazala prilika.
Samo jedna stvar…nije lose za zapamtiti:
Meren je nivo srece (na osnovu raznih pitanja) dobitnicima milionskih premija na lotto-u I paralizovanim zrtvama teskih saobracajnih nesreca , godinu dana nakon pomenutih dogadjaja.
Nije uochena bitna razlika medju ove dve grupacije…
Za Ameriku -Uzeti manje ekstremne grupacije I period posmatranja proshiriti na, recimo, 5 godina
Srdacan pozdrav!