Konacno!
Konacno smo pokupili pasose u poslovnicu DHL u Cacku.
Sve do sada nisam zeleo nista da kuckam ovde jer dok ne vidim vize u njima nikom nista ne verujem.
Prica je sledeca:
Intervju nam je bio 17. januara u 08:30.
U 8.15 dosli smo ispred ambasade (kola parkirali 200m odatle u ulicicama), napolju red i jedan lik iz obezbedjenja koji proziva ljude koji su imali zakazano u odredjeno vreme (bilo je tu vise ljudi za razlicite termine tog dana). Uredno stojimo u redu iako smo znali da mozemo preko jer znamo da iammo prednost ali nismo zeleli da nas neko popreko gleda i da sami sebi stvaramo neprijatnu situaciju. Tog jutra bilo je neverovatno hladno, bas dobar minus koji je uz sibajuci vetar kidao usi, nos, ruke… Nije proslo par min od kako smo stali u red i lik koji proziva stane sa prozivanjem i kao to je to za one koji su zakazali za 08:30. Promuvam se i pitam ga da li nas ima na spisku za imigrantske vize. Pogleda u sve one silne papire i kao nije siguran da li su mu dostavili taj spisak. Pita za prezime i nadje nas. Izdvoji nas iz reda i prekontrolise nam pasose ali i nas dvoje sa detektorom za metal. Sugerise nam da stanemo pre svih koji su pre toga prozvani i odmah nakon toga mi udjusmo prvi u prostoriju gde smo prosli detaljniju kontrolu. Sve sto imate metalno, a da vam nije neophodno ostavite u kolima ili gde vec, sve sprejeve, parfeme, hranu, tecnost… Ugasite telefone, sve sto je elektronsko (flash…) moracete da ostavite kod njih i kao revers dobijate karticu sa kojom cete te stvari kasnije i pokupiti prilikom izlaska.
Izlazimo i odmah nakon toga obezbedjenje koje je uz stazicu ka zgradi ambasade upucuje nas na pravu ulaz (i da ih nema ne moze se pogresiti). Ulazimo unutar zgrade i odmah nas je sacekala jako prijatna devojka (nasa) koja nas je pitala za tip vize, dala nam je broj (500) i uputila u levi deo cekaonice (kasnije provaljujem da smo odvojeni od studentskih, turistickih, poslovnih…) gde nam je rekla da samo pratimo nas broj kada se pojavi na displeju iznad saltera. Usli smo prvi u taj deo i nedugo zatim jos jedan bracni par sa klincem od mozda godinu dana. Malo po malo dolazilo je jos ljudi (mali broj) koji su americki drzavljani (nasi ljudi) koji zavrsavaju sve i svasta ali izmedju ostalog i status ostatka porodice…
Elem:
Posle nekog vremena izlazi nas broj na jednom od saltera, prilazimo i:
Dobar dan, Dobar dan. Jeste li spremni za USA? JESMO. Dajemo dokumenta, pasose… I SHOK. Odmah pitanje zasto nisam cekirao da sam zavrsio skolu, ako sam vec doneo diplome od srednje skole. Ja kazem da jesam 100% jer znam da je jedan od obaveujucih uslova da se dobije GC. On meni NISI jer da jesi ja bih to ovde video… Ja opet da je nemoguce da sam tako nesto propustio…
Pored toga 2 puta nas je pitao ko je popunjavao DS 260 i gde? Ja kazem prvi put ja, a nakon sto smo promenili bracni status da smo deo za suprugi popunili zajedno i da smo oba puta to radili kuci… Sacekajte kraj da saznate zasto bas to pitanje.
Posle par sec pita nas kako cemo da platimo, tj. da li u din ili u $?
Pitam da li moze kombinacija kartice i kesa? A on moze ali samo ako za jednu osobu placam kesom, a za drugu karticom. Dakle ne postoji kombinacija, a ja kreten ne podignem dovoljno kesa na bankomatu (jos kazem sebi i supruzi 3 puta da treba da nadjemo bankomat pre ambasade).
Kaze covek: Sedite nazad, iskombinujte se i neko ce vas prozvati za 15-tak min da platite taksu. Skrpsismo se za kintu (79200 za nas dvoje) i nakon nekog vremena dodje nas borj na red na salteru za placanje.
Nakon toga nismo dobili priznanicu vec nam je receno da opet sednemo i da cekamo.
Naravno vreme ne prolazi, imao utisak da uopste ne ide i da smo zarobljeni u njemu. Supruga nervozna mogla bi da ujeda, a kamere svuda oko nas (otkud znam da li na posmatraju obzirom da smo se vencali nakon saznanja datuma intervjua).
Pokusavam da sakrijem svoju nervozu i da je ako je ikao moguce ‘‘animiram’’.
Slaba vajda…
Ovde cu preskociti jedan deo sa likom koji nam je ponudio pomoc oko snalazenja u USA ako nam zatreba (posebno cu post o tome).
Eto nas ponovo na salteru, tu vec dajemo otiske 4 prste jedne odnoso druge ruke i na kraju oba palca u isto vreme). Tu smo vec imali prvi kontakt sa Amerikankom koja nam kaze da se vratimo i da opet cekamo.
Ovi u drugom delu cekaonice menjaju se jako brzo, valjda im nije potrebna tolika administracija i polako primecujemo da malo po malo sve nas manje ima. Cak je i onaj bracni par sa klincem otisao (pretpostavka da su dosli zbog imigrantskih viza - kao mi).
I cekaj, i cekaj, i cekaj…
Nigde kraja, zivci istroseni, vec nam se smucio i CNN i Tramp i njegova inaugaracija…
Na kraju ostajemo nas dvoje i jedan matorac u nasem delu i dva lika u drugom.
Dolazi nas broj i cuveni ‘‘salter’’ 10. Cim sam video rekoh supruzi da je ovo provera nase veze odnosno naseg zajednickog zivota.
Salter 10 nije salter vec mala sobica gde ste izolovani od ostatka ljdu iz cekaonice ali i dalje postoji klasicna salterska barijera izmedju nas i sluzbenika ambasade.
Docekuje nas druga Amerikanka. Hi, Do you spek english?
Ja na eng, da , pomalo… Znam ga jako dobro ali ne zelim da prepustim nista slucaju jer ipak srpski mi je maternji pa cu ti ja lakse sve u detalje objasniti pogotovo zbog te skole koju nisam cekirao.
Ok, onda cemo na srpskom. Nakon sto nam je dala zakletvu da je procitamo naglas nesto je brljala po kompu i odmah nakon toga rekla supruzi da moze da izadje i da ce je pozvati da udje.
Meni ruke hladne, trupkam nogama… Samo da pocne sa pitanjima pa cemi biti lakse.
Brlja po onim nasim dokumentima (nesto joj nije jasno), pa ode, pa se vrati i konacno pocne sa pitanjima:
Koliko se nas dvoje poznajemo, kad smo se i kako upoznali…
Zastade i kaze mi da nije bas najbolja sa srpskim i da ce joj ipak biti potrebna pomoc nekog.
Eto je vraca se sa istim likom sa kojim smo imali susret na prvom pojavljivanju na salteru.
Pitanja se nastavljaju, a ja malo srpski, malo engleski.
Gde smo se upoznali, pre koliko, kada smo poceli da razmisljamo o svadbi, koliko dugo zivimo zajedno?
gde zivimo, gde su moji matori (odselili se na selo), kada nam je bila svadba, koliko je bilo gostiju…?
Kako provodimo zajednicko vreme, sta volimo da radimo, da jedemo, ko prvi ustaje, sta radimo nakon ustajanja, da li nakon toga pijemo caj (kafu)?
Kakvu kafu? Ko placa racune, koje racune ko placa…? Da li smo nekad bili u Vrbasu? Gde radimo, pozicije i kratak opis posla, gde se nalaze centrale firmi? Predhodne firme i pozicije…?
Moje unakrsno propitivanje trajalo je oko 15 minuta (vecnost jbt). Nakon toga pozvali su suprugu dok sam ja morao da izadjem.
Dakle drugacija meta ali isto rastojanje. Hvala bogu pa je supruga mogla da cuje moj grlat glas mada nismo imali razloga za strah oko odgovora jer nismo imali sta da lazemo. Da budem iskren morali smo da se preslisamo za neke sitnice da ih potvrdimo ali to je bilo to.
Nakon njenog 5-ominutnog ispitivanjaeto i mene.
Njih dvoje sa jedne, nas dvoje sa druge. To je to, dosli smo do kraja.
Ali eto pet onog pitanbja ko je popunjavao DS 260 i gde. Opet isti odg ovor sa nase strane (oboje u glas). Vec onako zabrinuti pitamo se sto je to tako bitno. Kad eto ga on: Sto se tice skole niej problem, izmenicemo to u DS-u (otkljucace ga ALI ovo drugo vas pitam jer IP adrese sa kojih je popunjavan DS nalaze se u Cacku, odnosno Vrbasu. JA NE VERUJEM. Promenio sam rasplozenje, boju, ton, ma sve. NEMA SANSE DA JE TAKO, Nikad nismo bili u Vrbasu niti je bilo ko mogao da se loguje da pridje DS obrazcu. Kaze on meni da se slaze sa mnom i da nas zato pita.
Onda ja opletem da vrlo dobro znam o cemu prica jer su mi predhodne pozicije u firmama za koje sam radio bile vezane za IP adrese i da kao neko kome je delimicno to bio posao VRLO DOBRO ZNAM O CEMU PRICAM I DA JE NE MOGUCE DA JE NEKO TO RADIO UMESTO NAS I DA NIKADA NISMO BILI U VRBASU.
Nakon toga ona mlada Amerikanka ga pogleda i kaze mu da misli da je to OK. On klimnu glavom, a ona se okrenu ka nama i: CONGRATULATIONS!!!
JBT, ja i dalje odmahujem glavom (u neverici zbog IP), a supruga me grli i raduje se.
E sad.
Kaze lik da su nam vize odobrene ali da moramo dopuniti DS - 260 (oko skole). Pita nas kako cemo da preuzmemo pasose (DHL ili licno). naravno mi cemo DHL-om. Pored toga dao nam je instrukcije za registraciju na linku za preuzimanje viziranih pasosa.
Da vas ne smram sad i sa tim zezanjem…
I to vam je moji drugari ‘‘SVE’’!
Nakon toliko muke i brige danas smo konacno pokupili vizirane pasose i sada tek verujem da smo na pravom putu nase imigracije.
Better Future sad nas mozes zazeleneti u tabeli.
:==D:
Nisam ni mislio da cu napisati ovoliki post ali tako na kraju ispade. Napisao sam vam bezmalo svaki moguci detalj. Naravno i dalje ostajem na forumu jer je zaista neverovatan.
Veliko hvala svima koji ucestvujete u diskusiji, a posebno moderatorima na odlicno radjenom poslu.
Srecno svima koji ocekuju intervju.
Pisite nam vasa iskustva jer ce drugima znaciti:
:papa:
:==D:
:bravo: