hahaha..izvini ali si totalno promasio sa tim sarkazmom-tema je takva -pozitivne strane su te sto sam nasao posao u majamiju -na nacin na koji sam vec opisao- i zaradio lovu koju nebi mogao da zaradim i ustedim u francuskoj radeici istu stvar …eto
a sto se tice SF-a/LA-ja/itd moje zapazanje je ‘‘spot on’’-nema tu puno rasprave ..nije tu pitanje srbi i srbija i kako je kod nas sve bolje ,nego sta je lose tu gde dolazis jer si srbiju vec odlucio da napustis .
Ma ne moras mi nista objasnjavati. Zivela sam jedno leto na 12 milji, tik iznad Detorita. Ono sto sam tamo videla lici mi na prizore posle borbi u Bosni… A opet odes u predgradja - svila i kadifa. Zato vazi izreka za vece gradove: “Bez kola se ne moze”. Jer stvarno se ne moze. Mora da se vozi pored svih tih predgradja i delova gde je bog digao ruke…
A jeste istina da ovde prosecan covek ima vecu kupovnu moc. Apsolutna. Svako sa vozackom ce da vozi neki auto pa makar i kantaci, nema veze. Ali jeste i istina da ovde jako malo ljudi letuje i zimuje. Upoznala sam masu Amera kojima se letovanje i zimovanje svodi da odu u posetu porodici ili eventualno u neko obliznje mesto. Naravno postoje i oni kosmopolite koji su ziveli i radili u dosta stranih drzava jer imaju za to mogucnosti. Ali ovaj obican narod ce cesto misliti da ste iz Sirije, Sibira, “whatever”. Nemaju taj nas gen da se sve pare pucaju na provod i putovanje. Vise vole da kupuju. Tako je i ta kupovna moc ustvari i vaznija od trosenja para na daleke destinacije. A kod nas obrnuto. Nek nema leba da se jede, ali more, planina - za to ce da se ustedi, nema frke. Drugi faktor naravno koji je bitan je sto ovde imas 50 drzava pa sve i da hoce nema sanse da postignu ni ovo da obidju sto im je unutar zemlje. Stranci koje poznajem su vise proputovali i videli po SAD nego ovi obicni Ameri. Dosta njih ovde npr. iz Midwesta ode do Floride i ako su bas bas avanturisti - Veliki kanjon. I to posle pricaju svima gde su bili, kakva avantura.
Naravno ovo ne vazi za ljude iz mnogih struka kojima je cesto kuca putujuca, za koje pre vazi film “Up in the air”. Kao npr neke inzenjerije i sl. Ili akademske pozicije gde ides cesto na konferencije itd. Ti skupe miljaze da obidju Zemlju x puta…
Ja licno mislim da je tema “kulturni sok” dusu dala za pozitivno i za negativno. Pa ko ne voli nek ne cita.
A evo jednog mog pozitivnog. Radila sam 5 godina u Srbiji. Na kredit kupila (da na kredit) fotoaparat (300 evra), dva kreveta, ormar, klimu uredjaj, posudje i jos brdo sitnica. Ove “vece” stvari na kredit. Platila sve 200 %.
U Americi, kad sam zavrsila studije, trudna DO ZUBA, 10 dana pre termina za porodjaj, potpisem ti ja ugovor za posao, odem u postu, posaljem. Zatim odem sa muzem u prvi salon automobila (ovde znan kao “dealership”) i kupim auto koji mi je bio favorit, nov novcijat. Dam im onaj ugovor za posao, vozacku, moj JMBG (ovde znan kako SSN), dobijem kljuceve, dam im moj kantaci i odem kuci u novom autu. A u Srbiji sam za onaj moj fotoaparat nosila banci ciji sam bila clan pet godina maltene snimak zuba i sl. (ako znate ono Mica Ubica od Indeksovaca - taj fazon).
Niko ti ne zameri sto iznosis negativne pojave sa kojima si se susreo. Treba i takav sok cuti i prihvatiti. Problem je tvoj jako negativan naboj sa kojim to iznosis pa iritiras ljude. Sve je u fazonu naboja ili moje misljenje ili nicije!
pa neznam kako da ti ispricam to sto sam video ?
mozda to iritira ali je to stvarnost u americi-tesko ces to videti negde drugde osim ako neodes u recimo juznu ameriku/aziju /afriku..isto shvatam da je ljude strah od tih pojava -mnogi ameri koje sam pitao ili komentarisao o tom istom problemu se najeze na pomisao da ti isti ''sa ulice ''mogu da im dodju na vrata da ih pitaju kako im ide ..
Jako zanimljiva tema…
Desilo vam se da odete sa prijateljima na more i budete u istom hotelu? Neko pljuje neko zadovoljan. Mnogi ljudi totalno drugacije reaguju na potpuno istu situaciju. Dozivljaj i reakcija zavisi od mnogih faktora, ali to nije tema…
Svasta sam i ja video (pozitivno i negativno), ali su mi najruznije scene sa ulica, pogotovo nocu, ostale iz SF. Zveckanje casama da se dopune kvoterima, kolica iz radnji puna nekih gluposti, prilazenje i obracanje svakojakim pricama. Nije me bilo strah jer niko nije bio nasilan, ali je bilo bas kao sto sam rekao - ruzno.
Ja bih podelio jedan sok sa vama:
Pri poseti Chicagu, odlucili smo sa prijateljima da pogledamo jednu NBA utakmicu, red je da se vidi kad si vec tamo. Mi bili u downtownu, a prijatelji dolazili od kuce pa je bio dogovor da se nadjemo ispred United Center-a. Kaze mi on: “Uhvatis Green line i ides do Ashland-a”. Bacio pogled na stanici i odmah sam uocio da je to poslednja stanica. Usli i vozili se, vozil, vozili… Nesto mi je govorilo da se tu ne nalazi United Center, ali sta sad…
Ko poznaje Chicago zna da postoje dve stanice Ashland na Green Line-a s’ tim sto je ova /63th… Stigli na poslednju i izasli iz voza, a tamo… SVI gledaju u nas,. Nasli sa na South Side-u gde ne postoje ni Latino, a kamoli belci. Kao u Keniji da smo sisli :no: Zanimljivo je bilo kako su nas deca GUTALA pogledom, pretpostavljam da neka od njih nikad nisu videla belca, kao kad nas vide crnca :smrc:
Sta cemo, posto smo bili sigurni da smo pogresili :==D: , ajde da se izvlacimo odatle. U tom trenutku sam osetio kako je biti popularan, odnosno kako je kad par desetina ljudi gleda u tebe…
Dosli do info-pulta, naravno radi crnkinja, i pitali kako da stignemo do nase destinacije, kaze: Auuuu pa to jeste ova ulica, ali imate jedno 7-8 mi severno do hale. Na svi srecu autobus je kretao posle par minuta, a u putu, nakon 20-ak blokova su poceli da ulaze i Latino, tad nam je bilo dosta opustenije :obrva:
Sve u svemu jedno, na prvu loptu neprijatno, ali ujedno i vrlo zanimljivo iskustvo!!!
mozda ali to sto si opisao je vezano konkretno za kontolisan prostor hotel -amerika to nije -isto tako to nije moj emisljenje nego opazanje o onome sto sam video
generaqlno misljenje o americi nemam -ako dodjem tu da zivim mozda cu ga imati pa cu to i reci
jedino misljenje imam o novcu i odnosu koji amerikanci imaju prema njemu
ovde je pohlepa vrlina na primer …to se smatra kao neki talenat za biznis maltene…sreo sam dosta ljudi iz evrope koji studiraju management /business u maerici pa me zainteresovalo sta to oni uce zasto dolaze u ameriku po to znanje kad imaju unirvezite ispred nosa kod sebe kuci + besplatno??
koristio sam slobodno vreme da odem do biblioteka (tu nemam zamerki -biblioteke su im OK-i otvorene za sve )
trazio sam specificno literaturu za studije business-a i manadzementa -I ostao blago receno zaprepascen !
sva biznis folozofija ako to meoze tako da kaze se zasniva na masovnoj ‘‘optimatizaciji’’ i outsourcingu-drugim recima -proizvodnja sa sto manjim troskovima sa minimalnim platama i monopoliziran cenama repro materija i takodje monopoliziranje (''ukrupnjavanje ‘’ prodaje -to jest unistavanje malih i srednjih biznisa ili njohova ‘‘ukorporacija’’ i sve to naravno uz veliki bonus sa buduceg menadzera -..ovo je uprosteno vidjenje ali suma sumarum to je njihova skola ''biznisa ‘’-kako povecati sopstvenu platu na ustrb ljdui koji zapravo proizvode nesto ili vec imaju neki biznis koji je zreo za ''preuzimanje ''jer na primer na granici rentabilnosti itd)
nigde se ne spominje recimo obrazovanje i skolovanje radne snage
ili negovanje resursa itd
sve se svodi na profit i kako doci do njega posto poto i nauciti kako se prave takve i slicne ‘‘kombinacije’’
ima toga dosta ..ovo je samo uprosceno sta sam pohvatao citajuci UDZBENIKE ..tako da molim dezurne komentatore sa foruma da neskoce odmah sa nekim napucanim odgovorima
@Zeljko
Pa ti ni manje ni vise nego zavrsio u Englewood-u - najopasnijem crnom getou u CHGO 
Ashland-63th
Ako je za utehu, bar si se malo provozao zelenom linijom i video moj South Side :;D:
I ja sam jednom isla na Midway aerodrom i bile neke poplave pa sam sa juga isla prema aerodromu. Ajme meni kakve su ulice i kuce bile napolju. Guzva u saobracaju, okolo sva kola krs, svi malo tamniji a mi u novom iznajmljenom Ford Expedition-u idemo po neke “nase” da ih cekamo na aerodromu - njih troje i 8 kofera. Isli smo kroz ulice u kojima je jako puno ljudi bilo napolju, sede na ulici ili na pragu, ne znam ni sad koji je kraj u pitanju. Nesto na putu izmedju Hammonda i Midway-a. Jednom smo isto zalutali negde zbog poplava negde u istocni Cikago…Od tada - samo I94, 90 i zdravko…
Posle mi rekao drugar koji zivi tamo duze :no:
Verovatno mi je bilo mnogo lakse sto nisam ni znao gde se nalazim pa je sve to nekako proslo lakse, svi bili iznenadjeni i - bum, nestadoh ja iz Englewood-a :1072:
Sad je ostala zanimljiva uspomena…
Mi po nekada prolazimo kolima kroz East side u Milvokiju, koji je prilicno opak i nije preporucljivo ici bilo kojom drugom ulicom osim najvece i najosvetljenije, kada idemo do centra. Moj klinja vec zna i odmah nas opomene da zakljucamo sva vrata i zatvorimo prozore… Sta ti je panika, ovde dete mora da nauci da je to “opasan kraj” i da tu nema zezanja… a sve u rukavicama moramo da mu objasnimo zasto je opasno, pa mu pricamo da tu ima puno kriminalaca, ne daj Boze da pomenemo da je glavni razlog populacija koja tu zivi.
mozda ima manje ili vise opsanih krajeva u svakom gradu -u majamiju -sout beach-u je svaki dan bilo nekih incidenata a to nije geto nego kao turisticka zona …lokalni stabucks je bio magnet za kojekakve budale -toliko da su tu parkirali policajca da cuci citav dan .
kojesta se tu desavalo ..ali bukvano dan nije prosao a da nije bilo nekog tezeg incidenta ..onih laksih sa pijancima/narkomanima koji su se skidali goli ili bacali stolice po bastama restorana to niko mislim da nije ni racunao -video sam i ‘‘pravi’’-CSI majami tim i umro od smeha ..bio je neki incient u mekdonaldsu na uglu lincoln road-a (''strogi centar ''south beach-a)- neko je nokoga izbo nozem -bila je velika fleka kojecega i nekoga su odneli bas kad sam stigao na posle podnevnu smenu ..u neko vreme pojavi se ford kombi sav izubijan i izadjose iz njega neki covke (bar 2.20 m visok!) i neka neverovatno debela crnkinja - gotovo patuljastog rasta -noge-telo-ruke sve je jedna lopta-nema vrat ,nema noge vise lici na kuglu u obliku ljudskog bica nego obrnuto )-oboje nose bluze na kojima pise CSI MIAMI DADE POLICE !!..tada sam zazalio sto nisa imao kameru na telefonu pa da ih slikam ..malo su se muvali okolo ,gazili po onim baricama i slikali nesto (fasade)i otisli ..policija je pohapsila neke klince koji su vozili skejt..i to je to ..kao u seriji…HEHEHEH
hope, potpuno se slazem sa tobom ,ne doticu me neki seljaci sa ulice sta rade, tu sam da izgradim svoju buducnost a ne da posmatram neciju .
kao sto kazes nek oni nama podijele svima GC pa da rahat idemo
Evo par primjera koje sam cuo od svoje prijateljice, Ah ta amerika puna iznenadjena 
- Desilo se moje prve noci nakon dolaska.. Muz i ja izasli malo ispred zgrade i u susret nam idu 2 osobe. Prva osoba je prelijepa zena, tamnoputa, obucena od glave do pete u crvenu kozu, nasminkana, duga kosa, visoke pete, minic. U ruci drzi zlatni lanac, a na lancu iza sebe vodi velikog crnca, obucenog u crnu kozu (pantalone kaubojske, pozadi otvoreno, vidi se guza). Sta da vam kazem, ostala sam bez teksta. Jeste bilo kasno navece, a ubrzo se uspostavilo da zivimo u gay comunity komsiluku. Posle je to postalo nekako normalno vidjeti, narocito weekendom, kasno. Inace najljepsi i najcistiji komsiluk u kome sam ikada zivjela ovdje.
2.Isto tako prvih dana ovdje, u velikoj robnoj kuci, ide mama i vodi dvoje male djece, blizanci. Vezani kaiscicima preko prsa, , idu ispred nje, a ona ih cuva na dugom kaisu. Jos uvijek nisam bila roditelj niti razmisljala o sigurnosti djece, skontala sam ubrzo o cemu se radi, ali sam se stvarno sokirala kad sam to vidjela, nimalo lijep osjecaj. Ali s obzirom koliko se djece izgubi po prodavnicama, cisto prakticna stvar. Ali brate ruzno vidjeti.
Znam, neko ce reci no big deal, covjek se svacega nagleda po ovom svijetu, brzo se i navikne na mnoge stvari. Ali eto, meni je to bilo neobicno vidjeti.
Recite mi jeste li imali problema u interakciji sa bilo kim. Cujem da su svi bas ozbiljni, ali da li je bilo bas nekih losih situacija?
Juce je meni i mom suprugu bilo tacno godinu dana od kada smo dosli ovde,i evo on radi redovno vec 10 punih meseci,a ja 9.Za ovih godinu dana sve je u najboljem redu,nikakvih ispada,neljubaznih faca i sl.Naprotiv cak kada ljudi i nisu raspolozeni ovde ako ne iz drugog razloga ono iz bon-ton-a,ti doviknu jedno “hi”,sorry ili thank’s.
Није био проблем, али ево да опишем једну моју ситуацију. Треба да изађем из аутобуса, возач мало наглије прикочио и како сам пошао напред практично сам потрчао према предњим вратима. Изашао сам из аутобуса, прешао улицу и стао на аутобуској станици где чекам други аутобус на путу до стана. Куцам СМС поруку да добијем обавештење када ми стиже тај аутобус којег чекам, и док сам онако загледан у телефон, прилази ми један млади црнац, практично клинац и нешто галами. Прво нисам схватио да се обраћа мени, не схватам шта хоће, гледам око себе да видим да ли је сам или са неким у групи, видим да остали људи који чекају аутобус нису са њим, и онда када ме он одгурује рукама схватам шта прича: каже ми да сам га закачио у претходном аутобусу. Ја се тада сетим да сам када је аутобус нагло стао а ја практично потрчао напред некога у пролазу закачио (тачније додирнуо), али журио сам да изађем из аутобуса, а и то је био само додир… Када сам схватио о чему је реч, ја му се извиним и објасним зашто је то тако било, да није било намере…
Клинац се истог момента изгубио, и ја схватим да он уопште не чека тај други аутобус као и ја већ ме је пратио из првог аутобуса док није добио извињење… иначе, овде су сви много фини, стално се нешто извињавају, и стално једног другого пропуштају приликом уласка у аутобус и слично…тако да је мој грех био велики што сам случајно дотакао младог црнца а нисам му се истог секунда извинио.
Још једна ситуација за ових скоро 6 месеци, опет је везана за аутобус и младог великог и дебелог црнца. Враћам се ја са посла око 22:15 сати, аутобус је на терминалу и ја сам као и други путници већ ушао у аутобус и отишао на последње седиште до прозора. Грицкам неке семенке сунцокрета, у једној руци ми сунцокрет а у другој отпаци од истог. Долази црнац, гледа ме, као да сам сео на његово место, оде напред као да ће да седне на друго место, па се врати (а сво време не говори ни реч), па ме опет бело гледа и на крају оставља на суседном седишту неке новине које држи у руци и даље ме гледа (како је кренуо, рекох сада ће да скине јакну и да крене да ме млати). Ја не разумем шта се дешава :wtf: и на течном српском (причај српски да те цео свет разуме, па и црнци, ха-ха-ха) га питам: хоћеш да седнеш овде? Устајем и одлазим у предњи део аутобуса (и даље грицкам онај сунцокрет) а он напокон седа на моје или је већ његово место…тко би га знао…
Моја жена исто тако воли да седи на последњем реду седишта у аутобусу и рекао сам јој да то не ради више јер има свакаквих будала…
Иначе, прва ситуација се десила на раскрсници Devon/Clark а друга на локацији Kedzie/Devon. Мислим да ово не спадају под опасна места у Чикагу. Али, све у свему ништа много битно…
Ja sam prvo bila u soku koliko se svi smeju i govore: “Hi How are you?” I prodju i ne sacekaju odgovor. I onda sam se navikla. Ovde se od malena treniraju profesionalnom ponasanju. Od malena idu u crkvu svake nedelje, bave se nekim aktivnostima non stop, ceo dan provode u skoli, rade u srednjoj skoli, ako odu na faks i onda rade. Nema kukanja. Ako te nesto boli - uzmi lek protiv bolova - ne kukaj. Ako imas prehladu ili virus - mars kuci ili se nakljukaj lekovima pa ne gnjavi slinljenjem. Ako uganes nogu, pa sta, mozes da se dogegas do kancelarije. Ako si trudna pa sta, svakog od nas je neko rodio, radi do porodjaja. Ako se porodis - pa sta - 6-8 nedelja i nazad na posao. Itd…
Meni se cini da ovde nije bas toliko lako naci a ni zadrzati posao. Nista ne traje vecno. Obicno nema onih trajnih ugovora - radim ovde pa do penzije. Pa da si ko zasticen beli medved koji ne mora nista da radi. Ovde svaki posao ima neku evaluaciju, uvek ima neko iznad tebe ko se pita za tvoj rad i da li valjas. Pa gde god to da bilo. Ako ne valjas, otkaz se mnogo lakse uruci. Nije frka.
Ali cini mi se za one koji bi da zapnu i da se prime na “hard work” nema frke. Za primace. A nasi gastosi su obicno veoma dobri u tome. Bar ovi koji smugnu iz zemlje.
Npr. nakon godisnje evaluacije, ja se sva ufrkisem kad idem kod sefa na razgovor i onda ako pocne da me hvali stvarno mi nedostaje neko da me ustine za obraz. Nisam navikla na komplimente na poslu sve i kad uradim nesto bas bas. Bar ne u Srbiji za mojih 5 godina staza tamo. Kakvi bre komplimenti. Ili nesto tipa: “We are glad to have you with us. You are great addition to our department. Keep on doing the good work…” I u toj rimi. Kazem vam - ustinite me, sta ovi pricaju… Jel to svima fora ili je to istina? Nemam pojma. Ali lepo zvuci nema sta. Sto kazu ovde: “Everyone nowadays gets some sticker” (mislim na klince, dele se medalje i ako se trudis, ne moras da si prvi.
Nemoj se ljutiti, ali ja mislim da te on tako gledao jer grickas semenke u autobusu 
Sto se tice tih raskrsnica, nisu mnogo opasna…ali nije bas ni najbezbedniji deo grada (Devon/Clark).
Evo jednog zanimljivog clanka: klikni
Omer Hadziselimovic - Sudbina jednog imigranta: Dva života za cijenu jednog
Kad postaneš imigrant, izgubio si ili si na putu da izgubiš mnogo: svoju zemlju, svoj jezik, svoju kulturu, svoje prijatelje. Ali ti isto tako dobijaš mnogo: novu zemlju, nove spoznaje, novo iskustvo, a možda i nove prijatelje. Napetost između gubitka i dobitka – rubrike rashoda i rubrike prihoda na računu tvog života – stvara ti dojam da živiš dva života, jedan koji si ostavio za sobom, i drugi koji trenutno živiš. Svoj stari život još nisi sasvim napustio, a u novi još nisi potpuno uvučen.
Kad smo moja porodica i ja stigli u Ameriku, nismo promijenili samo kontinente nego i cijele svjetove, a to nikad nije lako. To nije bilo lako za mene uprkos tome što sam u svom profesionalnom životu bio duboko vezan za zemlju svoje imigracije: bio sam nastavnik engleskog na Univerzitetu u Sarajevu a akademsko područje su mi bile američke studije, proučavanje Sjedinjenih Američkih Država. Na svojim časovima u Sarajevu pokušavao sam objasniti ponešto iz američke kulture i sebi i svojim studentima – težak zadatak u oba slučaja – ali sam volio stalni izazov upoređivanja američke kulture s svojom vlastitom. Moj pristup je uključivao materijal iz istorije, književnosti, umjetnosti, jezika, izučavanja krajolika, antropologije i svega drugog što hvata bit i izražava neku važnu značajku američkog života.
Amerika me se oduvijek doimala toliko različitom od mog dijela svijeta da sam dugo mislio o njoj kao o čudnoj i egzotičnoj zemlji, s njenim artefaktima, sportovima, obrascima ponašanja, malim stvarima i velikim. Ta čudnost Amerike je bila ono što me je, uvjeren sam, privuklo američkim studijama. Jednom sam napravio listu upadljivo drukčijih stvari koje čovjek iz jugoistočne Evrope ubrzo uoči u Sjedinjenim Državama: prozori što idu gore-dolje, kao giljotina, i ne otvaraju se unutra; kugle na vratima umjesto kvaka; mreže na vratima i prozorima; voda u klozetskim šoljama; gorionici s namotajima na električnim štednjacima; drukčije mjere i veličine; drugi napon struje; više statičkog elektriciteta; “fontane” za piće u zgradama; relativno odsustvo duhanskog dima; sportovi poput “fudbala” i bejzbola; prazne ulice; travnjaci ispred kuća (i motorne kosilice, s njihovim karakterističnim i neizbježno američkim zvukom, za razliku od, recimo, isto tako neizbježnog evropskog zvuka koji označava puni sat na radiju); zidni kalendari umotani u celofan koji izgledaju kao stari LP albumi; kratice kao imena radio-stanica; kraći a širi papir za printer.
Postati imigrant u odrasloj ili zrelijoj dobi je posebno teško jer se tvoj prethodni život isprepliće s tvojim imigrantskim životom na mnogo neočekivanih načina. Tako moja dva života, jedan u Bosni (ili bivšoj Jugoslaviji), a drugi ovdje, u Americi, stalno dolaze u sukob i ja neprekidno poredim i suprotstavljam dvije zemlje jednu drugoj, stalno “prevodeći” s jedne na drugu. Ovo se, naravno, također odnosi na moju jezičku situaciju, moj lingistički identitet, gdje se neka vrsta prevođenja stalno dešava između mog maternjeg jezika i engleskog. Ja “prevodim” između svoja dva života i u drugim, često možda manje važnim stvarima. Na primjer, uvijek moram razmišljati da li je datum poput 08/06/06 zaista 6. avgust ili 8. juni (kao što je u Evropi), ili da li se Dan sjećanja (Memorial Day) ili Dan rada (Labor Day) slavi u maju (jer je u ostalom dijelu svijeta praznik rada u maju), ili koliko je čovjek visok u stopama i inčima, ili kolika je u celzijima toplota od 98 farenhajta, često obogaćena vlagom, i da li se to može porediti s bilo čim iz mog ranijeg iskustva (ne može).
Čim postaneš imigrant, sve se neopozivo mijenja u tvom životu: prostor, krajolik, klima, ljudska geografija – pa čak i osjećaj vremena. Ovo posljednje, vrijeme, okreće se protiv tebe: u novoj zemlji i u novom životu, ti stalno zaostaješ; želiš da ideš ukorak sa stvarima i događajima, da dođeš tamo gdje su i drugi jer se toliko toga desilo kad nisi bio tu. Treba ti toliko praktičnih informacija, na primjer, da stalno postavljaš pitanja i stoga osjećaš da kaskaš za drugima, da si trapav i zastario. Američko društvo je inače “neprozirnije” u ovom temeljnom informacijskom pogledu: kao došljak, tu teže nego drugdje saznaješ o ljudima kao pojedincima, o njihovom privatnom životu ili o hijerarhijskom odnosu među njima (kad je riječ o moći, recimo). U Americi u ovom pogledu imaš utisak da ljudi općenito govoreći ne znaju mnogo o drugima, da desna ruka ne zna šta radi lijeva. Ali čudno je da te ovo stanje neznanja nekako čini mlađim, jer poput mlade osobe postavljaš osnovna pitanja i imaš osjećaj novog početka, saznavanja i istraživanja, osjećaj inicijacije. A počinjanje iznova te drži budnim.
S druge strane, kad posjetiš svoju staru zemlju, uprkos promjenama koje vidiš, tvoje lično vrijeme izgleda kao da je stalo u onom trenutku kad si otišao jer se sjećaš tamošnjeg života koji je ostao zastalno fiksiran u tvojim uspomenama. Tamo si ti stari ti (ili bar tako zamišljaš) jer nisi živio kroz sve one promjene što su se desile. A tako te vide i prijatelji, poznanici i rodbina iz stare zemlje – kao starog tebe; ono što sada radiš i kako živiš u novoj zemlji ih zapravo ne zanima; o “novom” tebi nisu znatiželjni. Ti si za njih praktično nestao – “otišao na zapad” (“gone west” je stara američka metafora za nestanak ili smrt). Pitaš se jesu li ljudi uvijek bili tako usredsređeni na sebe ili su to postali samo zbog tebe.
Psihološki, imigranta ka zavičaju vuče sila sjećanja i to je značajna interferencija, nešto što stalno obitava u njegovom novom svijetu. (Interferencija je i lingvistički pojam koji objašnjava smetnje koje uzrokuje naš maternji jezik kad nastojimo naučiti strani jezik – maternji jezik nam je stalno na putu i vuče nas nazad, otežavajući nam savladavanje čudnih glasova i reda riječi u novom jeziku, na primjer). Ovo sjećanje na stare stvari kod mene često počinje kao vizeulna predodžba; tako, na primjer, kad sam kraj jezera Michigan, blizu kojeg trenutno živim, moja podsvijest me prenosi do Jadranskog mora, velike i meni bliske vodene površine u mom ranijem životu i zemlji. Tamnoplavi oblaci što se pred oluju gomilaju na horizontu ovdje na ravnom Srednjem zapadu mi se često čine kao daleke planine, poput onih što okružuju moj rodni grad. Stambene višespratnice u Americi s malim identičnim balkonima koje su odraz prenapučenosti u stanovanju, zgrade koje nikad nisam volio kao arhitekturu, asociraju na staru zemlju, na osjećaj zajednice i ljudske bliskosti. I – možda najčudnije – kad osjetim miris duhana u zraku, što je mnogo rjeđe nego u staroj zemlji, a pušenje inače ne podnosim, to me smjesta prenese u jednu drugu geografiju i u moj raniji život.
Sve je ovo, naravno, nostalgija, onaj stalni pratilac imigrantskog života. Iako je to univerzalni ljudski sentiment, nostalgiju je teško precizno definirati, a to potvrđuje i bogata nijansiranost ovog pojma u raznim jezicima. Riječ nostalgija, kako nas podsjeća Milan Kundera, potiče od grčkih riječi “nostos” (povratak) i “algos” (patnja, bol) – dakle, patnja zbog nemogućnosti povratka. Ali različiti oblici ove riječi i njene značenjske nijanse u evropskim jezicima (od kojih neki ne upotrebljavaju grčku riječ), opisuju raznolika stanja i osjećanja, kao što su čežnja za zavičajem, bol zbog odsutnosti, usamljenost ili neznanje o onome što se dešava u rodnoj zemlji (ovo posljednje, na primjer, izražava španska riječ anoranza, izvedena od latinskog ignorare).
Zbog udaljenosti koju je prevalio i promjena koje je doživio, imigrantu zavičaj izgleda bolji i ljepši no što je u stvarnosti bio, poprimajući novu i veću vrijednost. To i ja osjećam kad se vratim u staru zemlju. Kad sam nakratko u Sarajevu, miris zraka u ljetnoj noći je prosto opijajući i ne može se uporediti ni sa čim u Americi, a ona brda obrasla borovinom čine mi se ljepšim, sad kad živim drugdje, nego ikad prije. Ali nostalgija je ponajviše osjećaj da ti nedostaju ljudi, oni s kojima sam živio i radio, i onaj referentni okvir koji sam s njima dijelio. Nedostaje mi fini gradski život Sarajeva, njegov posebni humor, ironija, kako blaga tako i jetka, te njegova otvorenost kao svijetu. Ali, dosta toga je nestalo u posljednjem ratu pa je i moja nostalgija u ovom pogledu ne samo geografska već i “istorijska” – čežnja za prošlim, što je možda pretežna vrsta nostalgije. Bosna za mene postaje zemlja sjećanja, da upotrijebim izraz koji Denis de Rougemont-a koristi za Evropu – “la patrie de la mémoire”.
Nostalgija, iako istinsko osjećanje, jeste i ugodna laž. “Kako je naša zemlja lijepa kad na nju gledamo i o njoj mislimo izvana!” kaže Miguel de Unamuno. Jedan drugi pisac, V.S. Naipaul, nudi u romanu Okuka na rijeci (A Bend in the River, 1979) praktičan lijek za nostalgiju, a to je često putovanje avionom:
Avion je divna stvar. Još si ne jednom mjestu kad stigneš na drugo. Avion je brži od srca. Dođeš brzo i odeš brzo. Ne tuguješ mnogo. …] Možeš se vratiti mnogo puta na isto mjesto. Prestaješ da tuguješ za prošlošću. Uviđaš da je prošlost nešto što ti je samo u mislima, nešto što ne postoji u stvarnom životu. Gaziš po prošlosti, razbijaš ju. U početku, to je kao da gaziš po vrtu. Na kraju, ti hodaš po pukom tlu.
Apsolutno putovanje, izgleda, uništava nostalgiju apsolutno. U tom slučaju, dvojstvo imigrantovog života postaje stvarnost, i to ne bolna: dva života mogu se živjeti simultano a ne konsekutivno. No taj lijek za nostalgiju – često putovanje avionom – suviše je skup i samo imućni ga mogu sebi priuštiti. Znam za Sarajku koja živi u Americi i koja često vikendom leti u Bosnu da posjeti majku i proba bosansku hranu. To je zacijelo drukčije iskustvo egzila od, recimo, onog sefardskih Jevreja izgnanih iz Španije 1492, koji su tokom mnogih generacija živeći u Bosni i drugdje čuvali kućne ključeve u nadi da će se vratiti, kao što su održavali i svoju vjeru, španski jezik i pjesme.
Ima i drugih lijekova za nostalgiju i teškoće imigrantskog života nego što su česti letovi kući – ili bacanje starih kućnih ključeva. Jedan je vrijeme, koje, kao što znamo, liječi sve, a drugi je imigrantovo svjesno nastojanje da prihvati novi život kako dolazi, racionalno i, kako Amerikanci vole da kažu, pozitivno (pozitivnost je krupan pojam koji odražava javni i privatni optimizam američke kulture, bar do posljednjih kriza). Isto tako, imigrantova glavna dilema – kako postići snošljivu ravnotežu između dvaju života, kako se ne izgubiti u novoj kulturi ali i ne ostati potpuno po strani od nje – razrješava se često na prirodan način: i očuvanjem i prihvatanjem, očuvanjem onog starog što želiš zadržati i prihvatanjem novih stvari koje hoćeš ili možeš prihvatiti. Amerika je, sa svojim slobodama, uvijek bila pogodna za to jer ti dopušta mnogo u privatnom životu, i ovdje možemo pomenuti religiju, jezik i druge lične stvari koje možeš slobodno njegovati, čak i jednu tako “neameričku” stvar kao što je spavanje popodne.
Mi u porodici smo zadržali svoj jezik, ali naravno upotrebljavamo engleski van kuće i u tome ne vidimo nikakav problem. Ne smatramo problemom ni ako počnemo rečenicu na bosanskom a završimo ju na engleskom, ili obratno. Upotreba dvaju jezika svakako je korisna stvar, između ostalog i stoga jer se tako dodatno zapošljava mozak. (Naš jezik omogućuje i ogovaranje drugih u njihovom prisustvu). Ja također koristim maternji jezik kad se predstavljam u Americi jer pri izgovoru imena i prezimena moram upotrijebiti dva glasnovna sistema – engleski i bosanski/hrvatski/srpski. Čovjek može zamisliti kakav je izazov moje prezime za ljude s kratkim rasponom pažnje. No, paradoksalno je da je to prezime, koje djeluje zastrašujuće na papiru, samo tigar od papira: ono se može lakše izgovoriti na engleskom nego moje ime, koje ima složeniju fonetiku za izvorne govornike engleskog.
Bez obzira na ove vedrije, fonetske trenutke imigrantskog života, egzil je stanje koje čovjeku donosi razne teškoće (život te stavlja na tvoje mjesto – ili bar to Amerika čini) koje se ne mogu lako i brzo prebroditi. Egzil, međutim, daje i “određene nagrade”, “dvostruku perspektivu” i svjež uvid, kako kaže Edward Said, jer stavlja imigranta na marginu nove kulture odakle ima priliku da vidi više no oni u njenom centru, to jest izvorni žitelji i “korisnici” te kulture. To mjesto na margini mu daje i izvjesnu slobodu i mogućnost samospoznaje. Eva Hoffman, američka spisateljka poljskog porijekla, i sama imigrant, ide dalje od Saida kad kaže da egzil u modernim vremenima, i u postmodernoj teoriji, “postaje seksi …] privlačan, zanimljiv”, te da su “nomadizam i dijasporizam postali pomodni u intelektualnom diskursu” jer podrazumijevaju “prednosti nestabilnosti, marginalnosti, odsustva i izvanjskosti”. No Hoffmanova nas upozorava na to da se seksi i privlačan, zanimljiv život imigranta plaća cijenom muke i gubitka.
I tako, kao i mnogi drugi skorašnji imigranti koji su kao odrasli ljudi došli u Ameriku, ja živim svoja dva života i konsekutivno (prvo sam živio tamo, a sada živim ovdje) i simultano (iako sad živim ovdje, mentalno živim i tamo). Živim svoja dva života za cijenu jednog i to, u komercijalnom smislu i u datim prilikama, nije tako loš aranžman. Ali, i kad sam živio u Bosni živio sam dva života, i onaj drugi je bio moj profesionalni život, usmjeren prema Americi. Nekada sam iz Bosne proučavao Ameriku dok se sada u svom čitanju, istraživanju i pisanju usmjeravam od američkih studija ka balkanskim i ka Bosni. Nekad sam bio bosanski amerikanista; u Americi, postajem američki bosnista. Uvijek je uzbudljivije proučavati ono što je udaljeno. Ali u jednom drugom smislu, moj praktični, nastavni rad nije se bitno promijenio. Zapravo, tu sam napravio puni krug jer sada radim isto što i prije – predajem engleski strancima.
Što duže živim u Americi to se više moje dvije zemlje približavaju jedna drugoj ili se čak spajaju, tj. moja nova zemlja sve više počinje da liči (ili tako bar osjećam) na moju staru zemlju. Stvari i događaji ovdje poprimaju déja vu obrise, kao i moj stav prema njima. Pitam se je li to neka psihološka opsjena ili process istinskog prilagođavanja. Šta, ili ko, se promijenio? Moje pamćenje stare zemlje? Nova zemlja? I jedno i drugo? Bilo kako bilo, ono što izgleda izvjesno jeste da ljudska priroda i priroda stvari izbijaju kroz površinske razlike: kako vrijeme prolazi i novina i romansa Amerike blijedi, vidim i osjećam ovdje više toga što me podsjeća na raniji život. Dvije zemlje počinju da nalikuju jedna drugoj u dubokom, opštijem smislu – razlog kako za utjehu tako i za razočarenje.
Odlican tekst. Iako nisam u toj situaciji cini mi se da mogu da ga osetim…