Ja sam ovo nasla u jednim novinama Evropa u prodavnici u koju odemo da kupimo ajvar, sir, kefir (zamenu za jogurt), burek, smoki, bronhi, kiki, eurokrem i sl. Prodavnicu drze Bosanci a burek im je isti kao sto sam jela u detinjstvu. Putujemo sat vremena do nje i vratimo se kuci srecni kao mali majmuni.
moje iskustvo je bilo uglavnom OK -obisao sam i ziveo u nekoliko najgorih gradova u US -otpilike bar jednom u dve nedelje je bio neki incident -nekoliko izbiljnih -napao me neki crnac u autobusu-izvukao noz itd -(ovo najozbiljine pricam )-najgore je bilo to sto se sve desavalo u po bela dana u autobusu u SF-ku -i autobus je bio pun !!- naravno niko ni je reagovao - morao sam da ga ‘‘dekujem’’-na kraju je bio problem za mene jer je par ljudi to smatralo kao ''drskost ''sto sam se uopste opirao i odbranio - na moj zahtev (od vozaca ) da se pozove policija komentar je bio ‘‘vozi se taksijem ako ti se nedopada’’
veoma interesantno! iskustvo
nekoliko drugih ljudi (turista ) koje sam upoznao tokom boravka su bas imali horor price iz amerike
uglavnom belci koji zive po nekim pregradjima tih glavnih americkih gradova zive kao u zatvoru i nigde ne izlaze posle odredjenog vremena (uvece )
dosta se ljudi ‘‘kace’’ po ulici(izazivaju /gurkaju itd )-neka vrsta zatvrskog ''dokazivanja ‘’
Jos sam guster ovde i nemam nekakvog iskustva,ali sam do sad upoznao dosta ljudi koji su ziveli u velikim gradovima,i svaki od njih mi je reko da su samo dobri za samce,provod i eto da se nesto vidi tipa ogromne,krajne moderne i prelepe zgrade zbijene na jednom mestu sve ostalo je za novopridosle ljude HELL.
Ali sam doso do zakljucka da pravi americki zivot i san moze da se ostvari u malim mestima koji imaju 20,000-50,000 stanovnika,i u njima se zivi u jednom prelepom miru, taxe nisu visoke,a takodje i cene,dobar skolski sistem,a ima i posla,i stvarno bih svakom savetovao da ovo uzme kao prvi i presudni faktor u odabiru sredine,ako ne zele da dozive razocaranje i iskustva koji su vec dosta navedeni u raznoraznim postovima.
moje prvo iskustvo nije bilo lose nisam imao nikakvih problema nisakim ali malo je bilo tesko na pocetku nema prijatelja drugara zurke svirke, a bogami evo i posle pet godina malko samo drugacije.!](Google Image Result)
Dve godine su prošle od poslednjeg odgovora..
Neću mnogo obogatiti ovaj forum sa mojim mišljenjem, ali možda će moje iskustvo nekom novom pomoći da se lakše uklopi u novu sredinu.
Ako izuzmemo gomilu faktora koji utiču na to kako ćete se uklopiti (prethodna poznanstva, već poznat posao, regulisani troškovi i porezi od strane drugog), čini mi se da na privikavanje umnogome utiče to kakav ste život vodili u zemlji iz koje odlazite.
Drugar i ja smo došli na WaT program iz dva potpuno različita sveta. Ja sam vodio dosta mirniji život, stalna i stabilna veza, bez izlazaka, posvećen obavezama na faksu. On je izlazio, radio, imao veze, imao vezu.
Stigli smo u mali grad, počeli da radimo prilično monoton posao. I možete pretpostaviti kako se ko uklopio. Meni je bilo ok, njemu je mnogo toga nedostajalo. Uspevao je da nadoknadi ponešto što mu je falilo, i to uglavnom kada smo češće počeli sa našima da se družimo, ali ni blizu onome što je imao ovde.
Zato mislim da i o ovome treba voditi računa. Ko iz Beograda ili nekog drugog većeg grada odlazi u Ameriku i ne uspe da pronađe pandan životu koji je vodio ovde, imaće problem da se uklopi.
Ja sam do sada bio dva puta u NYC, turisticki, a posto smo sada izvuceni, nadam se i preseljenju. Za pocetak u NYC, mada bih ja voleo neku manju i mirniju sredinu (naravno, posao ce odluciti).
Moj prvi “kulturni sok” je bio kada sam na Menhetnu ki(h)nuo, a dvoje prolaznika mi po automatizmu - bless you. Drugi sok je bio na raskrsnicama bez semafora - po jedno vozilo levo-desno, po jedno gore dole. Nema sirena, je**nja keve, secenja, vecnosti na skretanju…
Prijatno iznenadjenje u Macy’s-u, kada sam sa pasancem trazio eskalator i rekao mu “jbt, ima li igde jedan za gore” dobijem odgovor od jedne gospodje, sa sve osmehom - tu vam je lIJevo, iza zida. Izgleda nas bosanaca stvarno svugde…
Generalno, za svo vreme boravka (prvi put 3 nedelje, drugi put 2) nisam video nista sto bi me odbilo. Ono, jeste da je NYC malo prljav, ali na sta lici NS ili BG pred kraj dana? Prosjake sam retko vidjao, ali opet sa druge strane, u NS iz skoro svakog kontejnera viri necije cig****o pedu ili glava. Niko me nije zaustavio da mi trazi kintu, a kod nas nema raskrsnice, prodavnice, trznog centra, restorana bez prosjaka ispred…
I dalje kazem da ja volim svoju Srbijicu, ali bih rado potrazio i parce srece u USA. Naravno, uvek cu biti ponosan na to ko sam i odakle sam.
Video sam da je neki forumas pisao o zivotu/paklu u SF. Verovacu mu da je to stvarno tako. Ono u sta mi je tesko da poverujem je da ej i pored toga on i dalje bio tamo. Realno, imas 50 DRZAVA!!! Preseli se negde, covece.
Eto, toliko od mene za sada…
U svemu se slazem sa tobom SRBghost. NY je fenomenalan grad. Ljudi su preljubazni. Nikada nismo doziveli nijednu neprijatnost. Djulijani ga je u potpunosti sredio posle 11.septembra i sada je to jedan od najbezbednijih gradova. U slucaju neke neprijatnosti (najbanalnije moguce, vezane za saobracaj) policija se stvori…bukvalno za minut. Setali smo Harlemom, Kvinsom…nigde nista lose. Harlem ce uskoro biti Menhetn jer se grad-centar, siri. O lepotama i mogucnostima samoga grada, da ne govorim. Fenomenalan je u svakom smislu. Muzeji, zabava, muzika iz citavog sveta. Definitivno,kulturna prestonica. Sam Central park je performans za sebe. NY je idealan za mlad svet, mada mislim da je prijemciv za sve generacije. Jedino je malo hladan zimi…duvaju vetrovi…ali i tu je slican BGD-u. Ima dobre skole, fakultete…
Ipak, najveci utisak su mi preljubazni njujorcani, odnosno asimilovani stanovnici celog sveta. Saobracaj je odlican…mislim na organizovani prevoz…tamo ti ne trebaju kola.Ako vozis, moras imati dobre zivce. Sve u svemu, impresivan grad ukoliko ste sami dinamicni likovi.
Mislim da je svima jasno da ukoliko zele dinamican zivot, zurke, provode, da ne idu u male gradove, jer tamo to nece naci. Naravno, za veliki grad treba puno novca, i onda kad se tu doda nostalgija, nervoza i ostalo sto stize sa novim promenama (pogotovo ovakve prirode, nije Amerika na 5 min od kuce), pocinje nezadovoljstvo i tipicne price neuspelih “gastarbajtera”. Tako da, svaki pocetak je tezak, tamo se drugacije zivi ali se sigurno bolje i lepse zivi jer nisi na rubu egzistencije i ne prezivljavas za razliku od vecine gradjana Srbije koji rade ISTO osmocasovno vreme od 8 do 4 ili od 9 do 5, a ima i onih koji rade po ceo dan. Ne osudjujem nikog, ali kao sto je rekao SRBghost, ima 50 drzava, ako ti se ne svidja nesto, preseli se. Svaka drzava i grad su prica za sebe, nikad ne znas sta ce te zadrzati u nekom mestu. A i kako kaze ona kineska poslovica: “Dom je tamo gde ti je lepo.” 
Imas i ovde ljude koji idu na zurke u dubokim tridesetim, ranim cetrdesetim. Ali ne kao kod nas. Sto vise staris ovde, sto vise radis, nemas toliko vremena da ides da lumpujes. Meni je sa 35 dosadilo da izlazim ( u “malom gradu” za americke pojmove ali velicine grada u kom sam odrasla - nadjes svugde slicne sebi pa da dangubite zajedno). Doduse odkad sam saznala da sam trudna. Nakon toga, usla sam u novo poglavlje zivota - roditelj i izlazenje mi je sad nesto cega se secam. A vala naizlazila sam se. Ali da sam dosla ovde sa 15 godina odlepila bih, pa ovde ne mozes da izadjes do 21. ko covek.
Sve zavisi u kojoj ste fazi zivota i na sta ste navikli… I sta vas cini srecnim. Mene licno da imam slobodu da radim sta hocu na poslu (da sam sam svoju OUR), da imam dosta fleksibilno radno vreme i slicno. Sto se posla tice, ja licno bih imala kulturni sok da odem opet nazad (i tamo i ovde sam radila isti posao). Ovde su mi same mogucnosti mnogo vece.
Huh… Ja sam u fazi kaaaaasnih 30-tih godina, i moje vidjenje je da idemo tamo da tata radi koliko god moze (nadamo se da ce i mama da pripomogne) jos deceniju-dve i obezbedi svome sinu normalniji zivot i obrazovanje koje sebi nisam mogao priustiti. Ovako kada pisem, sam sebi izgledam kao neko ciji se tempo zivota nece mnogo razlikovati od sadasnjeg, ALI za vreme provedeno na poslu cu zaraditi bar 5-6 X vise para, moci cu da za neki vikend odem negde sa porodicom (aqua park ili tako nesto), imacu okean u blizini (Sunken meadows - meni super), necu morati da se brinem da li mi je rata za stan ovaj mesec 25.000 ili 35.000 dinara i da li ce sledeceg mozda biti 70.000?!
Generalno, mislim da je to isto neka vsta (pozitivnog) soka. Kada znas da ces ovaj mesec imati toliko para za koje ces moci kupiti toliko stvari, ustedeti toliko… Nekako se sigurnije osecaju ljudi. Imali srece pa nisu preziveli nase 90-te…
Pricao sam sa jednim amerom u Bostonu nesto neobavezno i kada sam rekao da sam iz Srbije, on mi kaze da ima poznanike iz Juge. Ja ga pitam iz Juge ili Srbije, a on se nasmeje i kaze - sve znam. I onda mi covek kaze kako je on imao tu srecu da bude previse mlad za Vijetnam i previse mator za Irak… Covek kojeg sam video prvi ( a 99% ui poslednji) put u zivotu me pocasti sa razumevanjem i saosecanjem. Nije da sam je neko kome tako nesto treba, ali ti prija promena. Kada ti potpuni stranac ne lepi etikete, a tvoji se peplom po glavi posipaju.
Hehe, generacijo, tu sam i ja negde… I to mi je sadasnji zivot, radim od 9-10 do 5-6… pokupimo dete iz obdanista, idemo na igralista u kraju ili npr. u bioskop na neki deciji aktuelni film. Za vikend idemo u okolne decije muzeje, zoloski, akvarijum, plaza, ispitujemo nove parkove i igralista… U tom smo fazonu. U septembru planiramo da idemo u Disney World… Najbolji provod nam je kad se dete lepo provede, kad je okupamo i uspavamo i kad stignemo da odgledamo neki filmic. Imam na on-demand-u, Netflixu i sl.
Svaka cast. To je upravo ono za cim ja zudim. Da svom detetu (a i nama matorima) ponudim taj vikend i odmor. Dete mi ima skoro 5 godina, yivimo u Novom Sadu, imamo relativno dobra primanja za Srbiju, ali za ovih 5 godina nismo bili u stanju da odemo do Palica u zoo. Uvek negde fali, uvek nesto prece… Jedina dva odmora na kojima smo bili je sponzorisao zenin brat (koji je i meni kao moj rodjeni) su bila u NYC. I tako je sve pocelo Od nekoga ko je govorio da me ni puskom ne bi naterali u USA, ja se zaljubio jos te prve godine.
I opet da ponovim, kakva god da je, Srbija je i uvek ce biti majka. Ali treba nekada i kod tetke u goste otici
10-stvari-koje-se-zauvek-promene-kada-se-preselis-u-inostranstvo
Autor: M.Kosanović, Foto: profimedia.rs 26.08.2014. - 15:40
- Suočiš se sa novim izazovima, upoznaš delove sebe za koje nisi znao ni da postoje, zapanjiš i sebe i svet. Naučiš, proširiš horizonte i postaneš ponizan i skroman. Evolviraš. Nedostaje ti tvoj dom.. i oblikuješ uspomene tako da ostanu tu zauvek. Ako ste ikada živeli negde daleko od svoje kuće i grada u kom ste odrasli, onda ste naučili ovih 10 stvari.
- Adrenalin postane deo tvog života - Od momenta kad se odseliš tvoj život postaje moćan miks emocija - učenja, improvizovanja, snačaženja sa neočekivanim. Sva čula ti se zaoštre i dok je ceo svet u svojoj rutini ti živiš uzbudljivu avanturu. Nova mesta, nove navike, novi izazovi, novi ljudi. Ovo je u početku strašno, ali potpuno će vas očarati.
- Kada se vratiš, sve izgleda isto - Kada uzmeš nekoliko slobodnih dana i vratiš se da posetiš svoj dom i porodicu, iznenadiš se koliko se malo toga promenilo. Tvoj život se konstantno menjao i na odmoru si i želiš svima da prepričaš milion zanimljivih anegdota, ali kod kuće sve je isto kao i uvek. Svi se i dalje bore sa svakodnevnim poslovima, i odjednom se zapanjiš: život nije i neće stati zbog tebe.
- Fali ti (i imaš previše) reči - Kada te neko pita o tvom novom životu nekako ti zafali pravih reči da objasniš šta si sve doživeo. A opet, u toku nekon običnog razgovora ne možeš nikako da se setiš reči na svom maternjem jeziku koja će dobro opisati, a reči na stranim ti lebde kroz glavu.
- Naučiš da je hrabrost precenjena - Mnogo ljudi će ti reći kako si hrabar - i oni bi se odselili da nisu tako uplašeni, reći će. A vi, iako ste bili prestravljeni, znate da je hrabrost bila samo 10 odsto te odluke. Ostalih 90 odsto je jednostavno bila želja da odete koju se osećali u srcu. Da li želiš da uradiš to? Uradi. Od momenta kada odlučiš da skočiš, hrabrost ti više ne treba. Jednostavno šta god da ti naiđe usput, snađi se s tim.
- I odjednom, slobodan si - Oduvek ste bili slobodni, ali sloboda se sad nekako drugačije oseća. Sada kada ste se odrekli komfora i snašli se hiljadama kilometara od svoje kuće… osećate se kao da možete da uradite sve!
- Više ne govoriš samo jedan jezik - Ponekad će vam slučajno u rečenicu upasti i reč nekog drugog jezika. Iznenadićete i druge i sebe koliko stranih reči ćete moći da se setite pre nego reči na maternjem jeziku.
- Naučiš da kažeš zbogom i uživaš - Ubrzo shvatiš kako većina ljudi u tvom životu je zapravo tu samo privremeno i počneš da obraćaš pažnju na važne stvari. Usavršiš kako da se nosiš sa upoznavanjima i opraštanjima.
- Normalno? Šta je normalno? - Kada živiš u inostranstvu ili putuješ mnogo, shvatiš da “normalno” znači društveno prihvatljivo. Ali kada se nađete u drugoj kulutri i drugačijem društvu, poimanje toga šta je normalno se jako menja. Naučiš da postoje drugi načini da se nešto uradi, i uhvatiš sebe da imaš navike koje nikada ne bi mislio da ćeš prihvatiti. Upoznaš i sebe malo bolje, jer shvatiš šta zaista misliš o nekim stvarima, a koje ti je samo društvo nametnulo.
- Naučiš da budeš strpljiv i kako da pitaš za pomoć - Kada živiš u inostranstvu i najjednostavniji zadatak može da bude ogroman izazov - papirologija, pronalazak odgovarajuće reči, gde da uhvatiš autobus… Naravno da će biti momenata kada ćeš biti pod stresom, ali uskoro ćeš otkriti da imaš mnogo više strpljenja nego što si znao da imaš.
- Nostalgija napada kada najmanje očekuješ - Hrana, pesma, miris… najmanja stvar može da vas preplavi tugom za kućom i porodicom. Nedostajaće ti male stvari za koje nisi mislio da će ti ikad nedostajti i poželećeš da ostaviš sve samo da se vratiš kući makar na minut i popričaš sa nekim ko te razume…
Uh… sve rečeno. Naježih se čitajući ovo. Sačuvat ću ovaj text, hvala vuxanne.
Evo nakon 15-ak dana u USA da bacim i ja koju o kulturnom soku. Prvo vece kad smo dosli na aerodrom odlucili smo da ne idemo taksijem do stana nego gradskim prevozom. Bilo je to bas traumaticno iskustvo. Naime, problem je pre svega bio u nasim glavama. Nas su svi sa kim smo pricali i sve sto smo citali na netu isprepadali da je Oakland najgori grad u USA…tj na svetu. Otprilike ako setas ulicom posle 18h najverovatnije ces biti opljackan ili ubijen. I tako mi isprepadani sa po dva kofera prvo u autobus, pa u metro, za koji ne znamo ni kartu da kupimo, niti imamo sitno, ali eto prezivesmo i to…bez ikakvih problema.
I nakon svih tih prica ja sam se vec posle 3 dana u Oaklandu, osecao kao u Beogradu. Toliko mi se svidja da bih voleo ovde da ostanem da zivim. Naravno ima mesta koja nisu bezbedna ali u njih nema ni potrebe da ides.
Kulturni sok, NE. Ima crnaca…kineza…ma mozes misliti, ljudi ko ljudi. Zive svoje zivote i niko na tebe ne obraca paznju, pa zasto bi mi onda na njih.
Jedino sto je meni bas upecatljivo je da se svi mnogo izvinjavaju i zahvaljuju…sto je super. Nece te u gradskom prevozu neko nabosti laktom u rebra da bi se ti pomerio da moze on da izadje, nego ce ljubazno da te zamoli.
Ni ja nesto nisam doziveo taj kulturni sok jos uvek Uticaj njihove kulture je suvise veliki u Evropi da bismo mogli tako nesto nesto da osetimo. Kinezi i ljudi iz muslimanskih zemalja sigurno dozivljavaju to kao kulturni sok…
Ceo zivot ucimo americki engleski jezik, sto u skoli sto iz filmova i muzike. Ni u jednom trenutku boravka ovde nisam osetio da slusam neki tamo strani jezik. Veci kulturni sok bih doziveo da sam otisao u bilo koju zemlju zapadne Evrope da zivim.
Takve price kada se slusaju ili procitaju odma mislis pa jebote k’o ides negde tamo po nekim Africkim zabitima ili Istoku a ne u Americi :wtf:
I ja sam se takvih stvari nacitao od osoba koje samo prepricavaju. Citao sam i isksutvo nekih koji su se ‘slucajno’ nasli u tim ‘opasnim’ krajevima i kako su ih samo gledali i oni se isprepadali, mislim - ha ha
Za mene ne toliko, jer sam i pre da se preselimo ovde bila turisticki,ali za mog supruga je najveci sok bio-njihova infrastruktura i nacin na koji su njihove kuce gradjene. Sve same daske i gips-nigde cvrsta gradja.Posle i sama starost kuca i zgrada,neke su starije od 100 godina, sto je kod nas nezamisljivo.
Danas na fejsbuk chatu pratim vencanje svoje najmladje sestre i samo se mislim o danu zavrsi se, tezak li si mi danas… Ono kad ti je u glavi refren “Prokleta je Amerika i zlato sto sjaaa”… 
:harmonik::tubac::trubac::ziveli2:
Vuko, ja sam imao srecu da odem bratu na svadbu prosle godine i mogu ti reci da je jedina razlika sto te isto to pogodi tamo a ne ovde.
Reci pesama vise peku … neke za koje nisam ni znao. Uz neke su suze kliznule niz lice … ali ih nisam krio. Proslo je …i svi su sve razumeli.