Zanima me kako su vasi reagovali kad ste im saostili da ste prosli i da idete u Ameriku?
Moji su reagovali normalno, zao im je i zbog unucice koja je sad najzanimljivija, i zbog nas ali kazu to je vas zivot, ako je vama tamo lepo, lepo je i nama…tesko im je ali nece da nas opterecuju…ali imamo veliki problem sa muzevljeve strane, tamo svi umiru…bukvalno…svi su bolesni, sto srce, sto secer i vec su na putu infarkta, odbijanja insulina…:no:
Zbog svega se osecamo vrlo, vrlo lose…da li je neko imao slicnu situaciju?
Uh, super da je neko pokrenuo i ovu temu..
Pa s obzirom da mi zivimo u Bosni, (cuo sam juce neki CIA izvjestaj da u septembru ovde ocekuju opet ratno zariste, ekonomija je u banani, svakid an najava novih strajkova i sl.), moja mama je odusevljena sto mi idemo. Jos mi je supruga dobila otkaz pa je i to ubrzalo nas odlazak. Sto se tice mog tate, on je uvijek bio realista i ono totalno objektivan. A sad.. totalno drugaciji.. sjebo se uzas jedan. Ne prica o tome kao da se nece ni desiti nas odlazak. Do pred intervjuu je govorio ma dobro nemojte se vi nadati previse.. ko zna ocete li dobiti uopste te vize.. E onda kad smo dobili onda je poceo… pa mi vam mozemo umrijeti u septembru a vi necete moci doci ni da nas sahranite..
To me strasno pogodilo.. Jako smo vezani porodicno.. i sl. Jos mi ostaju tu sestra i sestric, za kojim sam totalno lood. Ja isto ne razmisljam o tome jos uvijek. O tome koliko ce mi nedostajati. Vjerovatno ce me to strefiti kada krenemo… ili kada dodjemo tamo.
Suprugina mama je bila jako bolesna, nedavno imala prvo saobracajku pa onda i tezak infarkt, pa je supruga pomisljala da i ne ide sada za prvo vrijeme.. Ali ju je mama nagovorila i posto ona ne zivi u istom gradu kao i mi..
rekla joj meni ako nesto bude ti mi ni iz Sa ne mozes nesto puno pomoci.. i kao to je tvoj zivot i treba da ides..
previse subjektivan post.. ali takva je tema.. sorry.. malo sam sebi olaksao zbog ovoga..
Hmmm… znas kako, bilo je radovanja, plakanja, bodrenja, odgovaranja… a bice toga i sve do polaska. U reakciji se apsolutno ne oslikava ljubav, povezanost ili bilo sta slicno vec individualna razmisljanja i vidjenja stvari.
U nasim familijama mi smo prvi koji se sele u inostranstvo tako da je bilo dosta srceparajucih izjava ali u losim reakcijama pomogao je uvek razgovor sa nekim kome su deca/unucici vec negde preko. Zaista su od pomoci bile komsije kojima su deca sa porodicama u Svajcarskoj, Nemackoj… Nismo prisustvovali tim razgovorima ali smo primetili ishod i mogu reci da je pozitivan. E sada, nailazile su razne faze, bukvalno od onoga - ma divno, tamo ima svakakvih mogucnosti, do onoga da je tamo sve najgore i najruznije.
Ja sam resio da mojima sve govorim kako se vremenski odvijalo i nisam pogresio jer od maja kada je stigla koverta pa do sada bilo je vremena da prodju sve faze a sa druge strane moja draga je malo sa obavestenjima odugovlacila pa je to islo malo drugacije i ubrzano ali sve je doslo na isto.
Ima i kod nas izjava tipa: Da sam ja to znao ranije ne bih im dozvolio da idu! - ali cim se govori u proslom vremenu znaci da su se strasti vec stisale:;D:
To je tek pocetak situacija kulminira onih 10 dana pred odlazak.
A noc pred odlazak bljak, ne bih ni da se secam toga od toga momenta mrzim aerodrome i nekako uvek kada prolazim pored njega neka mi je mucnina on me asocira na rastanke i suze.
To ce sve da se slegne kada dodjete ovde ali da je ruzno, ruzno je,do onog momeenta kada sednete u avion oseticete olaksanje bar sam ja to tako doziveo, realno nije lako roditeljima ali vi imate samo jedan zivot-svoj.
Tesite ih da ce da dodju kod vas cim budete mogli da ih prhvatite i tako to,mada recimo nije to laz fakticki oni bi mogli biti kod vas vec za recimo 3-4 meseca od dolaska bar jedan roditelj i to do 6 meseci, tako da to nije ni lose.
Ko da dodje za 3-4 meseca!? Na koliko??? NA 6 MESECI!? Morao bih da budem !](http://img.photobucket.com/albums/v124/fingaup/Smileys/229031_screwy.gif)
Oni su stvarno jako bolesni tako da je pitanje da li bi mogli uopste da dodju…moji bi mogli, ali njegovi, cisto sumnjam…
Ne znam situacija je vrlo ozbiljna…
Razmisli onda samo o aktivaciji green carda… a prije toga cekaj sto mozes duze da odes u USA.
poz.
OK je sto se tice roditelja. Znamo da oni nama uvijek zele najbolje.
Ali mene sada iznenadjuju neki prijatelji.. jer kod njih osjecam neku vrstu zavisti ili nesto sl. Tipa svi odreda mi govore kao pa vi ste ludi, nema sanse, gdje cete sada tmao, tamo je najgore.
Cak imam neke prijatelje koji su u Chicagou.. koji mojoj mami govore.. a pa nek ne dolaze ovamo ovde je katastrofa ovde se samo radi.. Pa nisu ovde vise 80-te i radno vrijeme od 7 do 3. Nisu ovo vremena koja su oni ostavili 92.
Naravno niko od ovih se ne vraca..
Moja tetka kaze.. krivo mi je sto dolazite sada kad je tesko.. ali je super i uz dosta truda i rada.. uspjet cete i bit ce vam bolje nego tu sasvim sigurno..
Tako da sto se ljudi tice.. nemojte se smarati.. zaista izadje neka vrsta zavisti ili nesto sl.
Moji su svi drugacije reagovali. Keva je standard…tesko joj je jako (moji su razvedeni), ali zna da je to za nas najbolje…itd. Cale je u pocetku bio protiv, ali se kasnije pomirio sa cinjenicom, a sada javlja da sam bio u pravu… Generalno, ja sam isto tako imao 70% porodice protiv mene kada sam upisao fakultet…da to nije za mene. Ja se na to uopste vise ne obazirem.
Sto se drustva tice…slicna situacija. Neki su u varijanti “bezi odavde”, dok postoje oni drugi, oni koji granicu u zivotu presli nisu…ti su najmudriji, ti najvise znaju kako je “na zapadu”. Ovde sve propada, zapad je truo, amerika je sranje…sta ces tamo…“sunce tudjeg neba…” itd.
Jedino mi zao baba tetke, ona nije verovala do zadnjeg dana da cemo otici…a onda je nekako njoj bilo najteze, kao da je znala da se vise necemo videti.
U svakom slucaju, treba razmisliti i o tome, da mi odlazimo ovde svojom voljom, medjutim mi odredjene ljude kojima mnogo znacimo tamo ostavljamo. Naravno da iako nam oni zele dobro, pomalo ce biti podsvesno biti i ljuti na nas zbog toga…to je normalno.
Ih oni cak znaju kada ce tacno da se zarati, joj sto ne mogu suplju.
Lande i nemoj da se cudis prijateljima i zavisti, ti znas dobro za onu “Bosanac ce ti sve oprostiti osim uspjeha” i vjeruj mi da i jest tako.
To kako je tamo lose, prednjaci od ljudi koji nisu makli van BiH nikada, najdalje im bila Makarska, a opet uzasni su i nasi Amerikanci koji te odgovaraju na svaki nacin i kukaju vjecno, jao ovdje se samo radi, pidzama odijelo, ovo, ono…ali niko od njih se nije pocesao po glavi pa se vratio ovamo, tako da… nije njima ni najmanje lose:;D:
A sto se tice moje situacije sa roditeljima pricala sam o tome u svom prvom postu na forumu, kada sam se jos dvoumila dal da se prijavim.
Tata me uvijek podrzava i shvata sve.
Mama ne moze da shvati i ne ocekujem.
Uvijek mi usta zacepi sa “ne sanjaj o stvarima koje su ti nemoguce”.
I tako ja podvijem rep i sutim.
Ja kada se zakasljem ona skace, a kamoli nesto drugo, ali valjda ce vremenom ta briga proci.
U sustini ja zelim ici odavde zato sto ja sebe nisam nikada vidjela u ovom nasem lijenom, neperspektivnom, zavidnom drustvu.
U ovoj bijedi.
Nemamo parkove, kina, knjizare kako bog zapovijeda.
Kultura je na niskom nivou.
Svaka budala ti zacepi usta i nemas s kim pricati normalno.
Drustvo je odron u svakom pogledu.
Ja ne znam da li postoji ijedan dobar aspekat zivota u BiH tj.Sa.
Neimastina, lopovluk, korupcija, bezobrazluk…
Svaki dan prica o ratu, lopovima, prijetnje ovih i onih.
Svaki dan sve iste face na dnevniku sa istim pricama.
Niko nije zadovoljan ali niko nece nista da radi da bi nam bilo bolje, jer sto kaze nas narod “Dobro je dok se ne puca, i dok ima za cigare”.
A ja takav mentalitet i drustvo ne volim, i nikako se ne mogu snaci ovdje, kao da sam stranac u svojoj drzavi i gradu.
Zelim da sirim vidike, da uzivam koliko toliko u nekim ljepsim stvarim, bez ovih gluposti ovdje.
Pa mozda kada izgubimo u nekom sportu vise me nece toliko doticati, koliko ovdje npr., narod se nada necemu bar u tom sportu, i uvijek nista.
Jednostavno ovdje nemamo nekog razloga za uzivanje i srecu.
A sada nostalgija i kako bi bilo bez svojih, pa bilo bi tesko sigurno, ali na sve se covjek navikne ako ti je bolje.
Moji nece imati nista od toga da me vidjaju svaki dan kao sto nemaju ni sada, a ja cu im vise pomoci otamo nego ovdje, vjerovatno.
A za nekoliko godina pretpostavljam i da ce mama to malo lakse prihvatati.
Uh sto se raspisah, a jako cekam kovertu:grin:
Eee svaka cast za temu wingreen. Svi smo manje-vise u slicnoj situaciji. Kod mene sam ja sama najveci problem cini mi se. Imam samo mamu i uvijek smo bile jako jako vezane. Kako se odvijala situacija sa kovertama i ostalim, ona je sve cvrsca i sve sretnija sto ja odlazim iz ovog naseg ludila. Realno i jeste tako, firma mi se raspada, salju nas na cekanja, situacija opet kao 90tih. Ali meni je strasno tesko. Nekako se osjecam odgovorno. Cesto se nas dvije zezamo da se ne zna ko je mama ko kcerka. Srecom, ona radi, sad je i zdravstveno dobro, mada je bilo nekih kriza prosle godine. To je sve ono sto me brine. U svakom slucaju, najvaznije je da stvarno osjecam njenu podrsku i da znam koliko god da joj je tesko, to mi nece pokazati. Sad se grozim tog momenta odlaska i ne znam uopste kako cu se pripremiti za to.
Sto se tice prijatelja, usput negdje sam se okruzila samo sa par iskrenih prijatelja za koje vidim da se vesele. Ne diraju me price “sta ces ti tamo”. Moj zivot, moja nafaka. Sta bude bice, to cemo tek da vidimo.
Jao, ja tek sad vidjela ovu temu. Evo da i ja kazem neka svjoa iskustva pa se mozda i neko novi nadoveze sa svojim iskustvima.
Nasi su vec navikli da smo van zemlje i da ih posjecujemo par puta godisnje ili jednom godisnje kao sto je bio slucaj zadnjih cetri godina. prvo smo isli na fakultet, sest godina od moje 18 godine su me vidali praznicima. Ja sam jedinica i kao tinejder ni sama neznam kako i sto su oni prolazili. Vjerojatno im je bilo drago sto sam na faksu a i mozda im je dobro doslo da se odmore od mene jer prve tinejderske godine nisam bas bila dijete za pozeljeti.
Onda nakon tih sest godina tijekom kojih sam se udala, odma nakon faksa s muzem selim za Makedoniju. E tu je bilo, pa kud tamo? kad si vec daleko sta ne odes u neku bogatu zemlju? Naravno roditelji su uvijek htjeli za mene bolje od onog sto su oni imali, zar to ne zeli svaki roditelj? Medutim shvatili su valjda nase razloge, nikad nam nije bilo stalo do para i slave, vec smo imali druge ideale u zivotu, nalazili srecu u onome sto radimo, bez obzira koliko nam to financijski donosilo neku dobit.
Znaci cetri godine u Makedoniji, sto je relativno blizu Hrvatske, ali eto, vidali smo se zbog poslovnih obaveza samo jednom godisnje. KAd smo im rekli da postoji sansa da idemo za Ameriku, i oni i vecina rodbine bili su sretni, konacno idemo negdje gdje je bolje, pa kad nasvide jednom godisnje, da se bar mogu pohvaliti da smo u Americi
Bilo je naravno i ljudi po komsiluku, posebno u selu gdje mama ima vikendicu, koji su govorili kako je u Americi grozno, kako znaju toga i toga koji je tamo i nista nij napravio u zivotu, bla bla bla. Zavist, prvo sto mi je palo na pamet i iako su to sve dobri ljudi, ocito evo kad je nekom drugom bolje onda se cini sve da ga se spusti na zemlju i omalovazi.
O aerodromu je tesko pricati jer se ne zelim ni prisjecati maminih i tatinih ociju kada su nas ispracali. To je bilo nesto najteze, nedoreceno, oni sa zeljom da nama bude bolje zrtvuju svoju srecu, a to bi bilo da gledaju svoga unuka svaki dan, a ne ovako preko kompjutera. Ko je imao srecu da ima roditelje koji su cijeli zivot podlozili da svome djettetu stvore dobar zivot, zna koliko zrtve i odricanja su njegovi roditelji morali podnijeti, za sta? Da otprate svoje dijete na kraj svijeta sa blagoslovom, ne ocekujuci nista zauzvrat. Al, eto mi smo otpraceni sa blagoslovom, uz internet kao utjehu jer se vidimo i slusamo svakodnevno i nadom da cemo se sto prije vidjeti, bilo oni kod nas ili mi kod njih.
Znam da izvlacim temu iz naftalina, ali citajuci ove postove imam potrebu da i ja par rijeci napisem. Iz potpisa se vidi da sam osvojila lutriju i u maju i u julu, pa je bilo ushicenje, onda razocarenje, pa onda opet ushicenje (bar mog).
Evo je kraj oktobra, po broju mislim da bih trebala imati intervju negdje u maju, ali moji roditelji jos ne shvataju da sam ja odlucila da idem. Mama cak i prijeti da ce mi zabraniti da idem (kako da ne, meni 30 i kusur godina), a tata jos uvijek i ne zna za lutriju, on misli da ja ostajem ovdje da zaradim (BiH LOL) penziju, ma kako da ne. Mama skrece temu cim ja pocnem da pricao o DV, kao bjezi od prihvatanja da stvarno idem.Tetak i tetka znaju i podrzavaju me, ali opet je i njima to nesto sumnjivo. Babi jos nisam rekla, ona mi je od cijele familije najvaznija i priznajem da me je strah da joj kazem, ima preko 80 godina i ja sam joj najvaznija unuka (iako ih ima 5).
Na poslu znaju dvije kolegice, sefica ne zna, cekacu maj da kazem. Ostali prijatelji: pa veoma ih malo zna, ovi koji znaju 90% me podrzava jer zna da cu se snaci tamo (zavrsila magisterij u US,i radila tokom skolovanja) ali ovih 10% je nevjerovatno zavidno, pokusava da te ubije u pojam svojim tamo nekim neuspjesima “rodjaka nekog tamo”…
2012 dobitnici kako vase porodice, prijatelji reaguju, mislim da trebamo pruziti podrsku jedni drugima, ako bar porodice to nece da urade…
JA nisam dobitnik ali reci cu par recenica. Mene kad bi izvukli sigurno ne bih puno sirio pricu oko sebe o dobitku do trenutka dok ne vidim vize u pasosu. To ti je pametna ideja da na poslu nikome nista ne govoris, to je najlakse jednog dana uraditi kad dodje trenutak. Moj predlog svima je da sjednu i razmisle nakon shvatanja da ste izvuceni da li se upustate ili ne u dalju proceduru. Ja bih napravio plan djelovanja koji bi se zasnivao na dva stuba. Jedan stub bi bio rad skupljanju novca a drugi stub na skupljanju informacija odnosno na pripremi terena za dolazak u USA. Sve ostalo je samokaznjavane sirenjem vijesti o dobitku da vas smaraju ljudi koji nemaju iste namjere, isti pogled ili su jednostavno beskorisni za neku pomoc i informacije a objasnjavate im sto idete ili pitate za misljenje. Ti naporni ljudi ne moraju vas da smaraju mogu vase roditelje raznim pricama o vasem odlasku a onda je i to nepotreban teret za vas. Treba energiju usmjeriti na kontakt sa ljudima u USA kako bi se sto bolje startovalo. Sto se tice roditelja ja sam svojima rekao da nema sile koja ce me zaustaviti ako me izvuku i to moraju da prihvate. E sad kako ce oni reagovati pa nema tu neke sredine samo krajnost. Ili ces njima udovoljiti ili ides jer roditelji kako ulaze u godine uglavnom svaciji pa i moji su sebicniji, oni najbolje sve znaju, pricaju price kako ce tu gdje jesu biti bolje da bi njihova djeca uz njih ostala itd. Moji nikad nista nece priznati da su krivi sto nisu otisli negdje prije i nakon raspada SFRJ a imali su priliku da zivimo kao normalna porodica sa nekim normalnim prihodima. Ako me izvuku to se meni nece desiti jer moja djeca ne smiju da placaju ono sto ja i moji roditelji danas placamo ostankom u Bosni. Znam da ce malo tugovati, ali mora se biti realan tu sredine nema. Ili udovoljavas roditeljima ili ideš. Od sjedenja jedni uz druge nema ništa ako nema perspektive za jednog pojedinca i njegovu djecu. Ja sam sve ovo govorio sa distance kao neko nemam sta ostaviti osim tih roditelja jer nemam stalan posao, stan, brata ili sestru i neke druge materijalne stvari. Onaj ko je vezan sa neke druge strane za roditelje u to ne bih ulazio. U svakom slucaju po cijenu da se roditelji naljute ne bih bacio vizu i time prokockao sansu za neku alternativu u zivotu sebi i djeci pa makar zbog roditelja morao stalno dolaziti, ili zivjeti pola-pola na liniji Balkan-USA dok su zivi. Roditelji ce se kad odljutiti a ti ostade zauvjek u ovoj realnosti ako sansu prokockas. Sta mi vrijedi sjedeti uz njih ako nemam djetetu ni pampers od cega kupiti?! Kakvo je to zadovoljstvo u zivotu i normalna porodicni zivot?! Tako mogu i u Somaliji zivjeti sta imam od tog zavicaja i rodne grude?! Ne mastam o nekom silnom materijalizmu ali budimo realni zivimo u 21. vijeku gdje ako nema osnovnog materijalnog zadovoljenja da prezivis od prvog do prvog jednog pojedinca ne interesuje puno nista.
Izvinjavam se ako sam nekog smorio svojim misljenjem. Pozdrav svima.
Po meni, sasvim ispravna logika. S’ tim sto ne vidim razlog zasto ovaj prvi stub ne bi poceo vec sada da gradis :;D:
Moj slucaj je bio takav da sam umesto posle pet meseci dosao u Ameriku vec dva meseca posle intervjua. Cista racunica kaze da sam uslovno receno izgubio tri plate ranijim dolaskom. To mozda nije neka suma u poredjenju sa americkim standardom, ali bi mi u slucaju da nisam relativno brzo dobio posao svaki dolar, da ne kazem dinar, znacio. Pri tome, da iz bilo kog razloga nisam dobio vizu, ustedjena suma bi itekako mogla pametno da se iskoristi u Srbiji, a samim tim i da opravda ulozeno zrtvovanje i odricanje.
Sve najbolje…
Ja sam to uradila, za mene, na odlican nacin. Zivjela sam sama i uzi clanovi familije mi nisu bili blizu. Znalo se da cu ici ali niko nije znao kad. Rjesavala sam svoje privatne obaveze kako se blizio datum, ali sam i dalje sutila. Vidjala sam se sa svima i provodila vrijeme, ali na pitanje dokle sam s procedurom, nisam davala konkretne odgovore. Obavila intervju, viza u rukama, spakovala se i u roku deset dana otisla. Sve redom nazvala iz USA :==D: Svi prijatno iznenadjeni, nema plakanja, emocija…lakse podnijeli i oni i ja…fino smo se druzili prije odlaska i zeljela sam da tako i bude. Dovoljno sam imala stresa i obaveza oko procedure plus sve privatne stvari rijesiti da kad odem nemam brige, jos mi je samo falilo da s njima placem svaki dan. Ovako sve ispalo divno i svi srecni i zadovoljni. :1081: Isto bih uradila ponovo. Jednostavno, ne podnosim rastanke na aerodromu i mnogo plakanja, jer sam jako emotivna i to bi me unistilo
Jovke potpuno se slazem sa tobom, pogotovo sto se tice roditelja. Ja sam iole uspjela da nekako pridobijem majkinu podrsku, mada i ona jako brzo zna promijeniti misljenje i dati jako teske komentare koje te privuku ka dnu, ali pokusavam da stojim na nogama cvrsto i rekla sam ne odustajem od svog cilja tj. odlaska odavde ama bas nikada. Samo iskrena da budem kada vidim kako i koji ljudi su izvuceni nekad se pitam “pa zasto Boze”, neki iskreno i ne znaju engleski, nemaju gdje ici ili bezveze radi zezancije apliciraju a dobiju. A ja iskreno imam imucnu rodbinu tamo i imaju visak smjestaj za mene za stalno, znaju dosta ljudi koji bi mi mogli odmah obezbijediti poslic, jos znam engleski perfektno, jer nisam na balkanu odrasla dosla sam tek ovdje sa svojih 12 godina, i na kraju saznam da nisam izvucena.
Onda vidim da vecina izvucenih ima cijelu porodicu (zenu, muza, djecu) a ja samac sa svojih 24 godina, pa sam se i pitala milijon puta da li mozda i na to gledaju da se izvlace samo bracni parovi…vise ni sama ne znam, znam samo da necu odustati dok ne odem, a nije prvi put da apliciram.
Iskreno zivot mi se na balkanu smucio, kad se sjetim samo zivota vani i ovdje, dodje mi da se ubijem :smrc:
Valjda, dragi Bog nam da srecu pa da pozelenimo i mi koji imamo jaku zelju za odlazak na onaj svijet i za novi pocetak.
E pa mogu i ja datisvoje misljenje na osnovu toga sta bi bilo kad bi bilo, barem za sada. Aplicirao sam prvi put ove godine, iako pratim ovaj forum malo duze, a i celu proceduru. A naravno motivisan kao svi ostali ovde.
U svakom slucaju ne znam kako bi moji reagovali, al nisam ubedjen da ce biti bajno i sjano. znajuci moju mamu, ona bi mi trpala glavu svim i svacim, ne bi li odustao od sve. A moram priznati da ti radi bas cesto kad nesto hoce da bude po njenom. Inace moram da priznam da sam jako povezan sa kevom(verovatno sto sam joj jedini sin :bigkiss: ), tako da verujem da bi njoj to najteze palo. Znam iz iskustva, jer kada sam studirao, maltene svaki dan je zvala telefonom, sto ponekad zna i da nervira, al opet s druge strane prija…sta ces mame . Al na svu srecu nisam jedini, imam jos tri sestre i jednog brata, a sve ukupno imaju 6 unucica(malih i velikih):obrva: tako da nece ostati sami. Sto se caleta tice, sasvim je druga prica. Nismo nesto u preterano dobrim odnosima, tako da me ne brine nesto posebno njegovo misljenje. A za sestre ne znam, ni moje ni sa njihove strane kakve ce biti reakcije. Znam samo da ce biti jako tesko.
A za drusto se ne brinem. Slazem se sa Jovketom. Ne bih nikom ni rekao dok ne spakujem poslednju krpu u kofer. A to ce biti 2-3 dana pred polazak. Sta god cini nisam imao nikakvu podrsku prijatelja, tako da ne vidim ni sada kakva bi bila razlika. A naravno na poslu kao i svi…nista do zadnjeg dana :belj:.
Do sada sam rekao za prijavu samo jednoj drugarici koja je rekla da mi se divi i da ona nikad ne bi mogla da se snadje, niti bi se prijavila :ohman:.
Toliko od mene 
Ja nisam još dobio na lutriji ali kada sam radio na J-1 vizi, moji su se uspaničili da bi mogao ostati tamo. Otac je sjeo na avion i dosao u NY da me malo " vidi". Bio je 2 mjeseca, dosao doma i rekao mami… “nije ni on lud sto oce biti tamo”.
Poanta je da ce roditelji uvijek misliti da je ovdje bolje jer smo mi dio njihovih uspjeha, ali ja njima znam cesto reci da im zato nisam kućni ljubimac…
Svaka ti cast kolega MikiSA što si izvukao ovu temu iz naftalina jer ja je prije nisam vidio. Ja nisam dobitnik lutrije, ali kao i zemljka Jovke dijelim isto mišljenje o zivotu i odlasku.
Ja već polako pripremam teren za porodicu i rodbinu pričom o skorom odlasku(da li u Ameriku ili Kanadu) odnosno o odlasku sa ovih prostora u sto skorije vrijeme. Iz godine u godinu svjedoci smo neviđeno teških uslova življenja na ovim prostorima i raznoraznim lopovlucima ( te treba ti „covjek“ za ovo te za ono). Ja sam svojoj majci i bratu rekao da o svom zivotu odlučujem sam, te kao i u Jovketovom slučaju ne želim da mi dijeca plaćaju danak ostankom u BiH. Mnogo sam se puta pitao da li sam ja normalan lik jer većina oz mog okruženja je mišljen da je ovdje dobro!? Šta crno dobro kad ja uopšte nemam dokolice!!! Ne mogu na godišnji da odem!!! Zivim ko u getu !!!
Radim u državnoj insituciji ali i u njima je mobing do bola. Te moras ovo te moras ono te ostani prekovremeno( koje se naravno ne placa) što me još prije tri godine navelo na razmišljanje o odlasku. Ne mislim ja da je u inostranstvu sjajno i bajno i da će biti lako ali upravo da ako ne pokušam mogla dovesti dao krivice što to nisam uradio, pa na kraju krajeva uvijek se mogu vratiti u ovo naše „blagostanje“.