Kako vasi roditelji reguju na vas odlazak

Razno Vaša strana
141

I kod mene je slicna situacija, moji mi konstantno govore da sam luda, ali svakako da bi me podrzali kao sto su svaki put do sada (jednom na odlazak na Master u inostranstvo, drugi put radi posla). Jedino znam da bi im bilo tesko jer su se bas vezali za unuka, ali o tom - potom. :slight_smile:

A kad pricate o djeci, ne znam sta bih vam rekla… Moj je jos mali, nepune 2 godine, ali me takodje ponekad uhvati razmisljanje o tome i ne bude mi svejedno. Pogotovo sto kaze vuxanne, tamo se mladi rano osamostale i odvoje od roditelja, sto smatram dobrim sa jedne strane, ali mi se recimo ne svidja to njihovo “zahladjenje” u odnosima sa porodicom, sto se tih stvari tice nekako vise volim ovaj nas mentalitet.

142

Ja sam ubeđen da su roditelji ti koji utiču na to kakav će detetov karakter biti, a pored toga i na njegovo vaspitanje. Supruga i ja ćemo svoje dete, nadam se kroz par godina decu, vaspitavati u duhu tradicionalnih vrednosti i toplog doma odnosno onako kako smo i mi vaspitavani. Hoću reći da mi nikada ne bi smo ni razmišljali o odlasku iz Srbije da nije u ovakvom stanju kakvo jeste pa se nadamo da ćemo uspeti da vaspitamo svoju decu na isti način.

Naši roditelji su svesni situacije u kojoj se ova zemlja nalazi, a i mi sa njom tako da na odlazak odavde gledaju kao spas. U ostalom svesni su toga da smo odrasle, odgovorne osobe i da možemo da uradimo sve što poželimo. Kako kaže moja majka:"Ruke se pozlatile onom ko izmisli ovaj Skype! :1072: :smil42d2: ".

143

Dijelimo misljenje :slight_smile:

Samo sam htjela reci da je moja slika o njima da su generalno takvi, a mozda i grijesim…

144

I ja sam stekao isti utisak mada je on u mom slučaju formiran isključivo na osnovu informacija iz filmova pa pokušavam da se distanciram od njega zato što nisam siguran da je ispravan. :nene:

145

Da mala je i još puno godina ćete provesti zajedno…u Srbiji je normalno da deca budu sa roditeljima do beskonačno,to znaš…da ih oni paze i maze(to jest mi:grin) ali kad se pojavila prilika da sin ode svi smo prepoznali šansu za boljitak,štaviše i ćerku nagovaram da pokuša da se pridruzi bratu…ona je više za Evropu, ok.i to je bolje od ovog ovde…kad je sin otišao na studije, ta prva god,je bila jako teška…i on sam je već na pola god.došao čuvena nostalgija je uradila svoje…a onda mic po mic se potpuno uklopio i kaze da mu ništa ne nedostaje…

146

Kazu da je najbolje sto roditelj moze da uradi za svoje dete da ga pozdrzava i osposobi za samostalan zivot… Biti ceo zivot zavistan od roditelja vidimo po Srbiji (npr. danas u Blicu uzasna vest na naslovnici) vodi do dosta pocinjenih zlocina u porodicama usled besa i neslaganja. Savremeno drustvo vodi do odvajanja porodica jednih od drugih kao posledica ne-plemenskog nacina zivota.

Ali kao sto rece vec neko pre mene: Skype i ostali nacini onlajn komunikacije nam svima sa internetom i kompjuterima olaksavaju umnogome boravak na strani. Mogu misliti koliko je to teze bilo ranije. Ja imam samo jednog roditelja vec dugo dugo (22 godine vec) a mama mi je tu, na Skajpu, Gtalku, Facebook-u i svaki dan smo u kontaktu. Prati me kuda idem, ja joj se i dalje javljam svaki put kad mi avion sleti i kad stignem na destinaciju na koju putujem.

Ja sam otisla od kuce sa 19 godina kad sam otisla da studiram, nisam se posle vracala. Moji roditelji tako isto.

Time never dies. The circle is not round.

147

Mozete pricati o raznim skajpovima i programima, zna se sta roditelje najvise boli, a to je sto nema nedeljnog rucka sa djecom, sto ne mogu da se poigraju sa unucetom i slicno. Skype im nikad nece ublaziti bol sa saznanjem da ne mogu da se poigraju sa svojim unucetom, koliko god lagali sebe “evo rjesenja” kad kliknemo skype, jer unucad su (uglavnom) najveca sreca i svetinja u nasem sistemu odgoja. Nemoguca je improvizacija, ostaje bol i jednima i drugima, a druga je stvar sto ce roditelji podrzati odlazak iz ljubavi prema djetetu. Neki i “sagore” od te ljubavi za djetetom i unucetom, pa prerano odu i u grob. Nisam govorio o tome sta je ispravno, nego sta je realnost, bol nema improvizaciju. I moje roditelje to ceka, ako me izvuku, vec su vezani za unuce vise nego za mene (svoje rodjeno dijete). Mozda ce se sa dolaskom kapitalizma na Balkan vremenom nesto i promijeniti u odnosu roditelj-dijete, kad se pocnemo otudjivati jedni od drugih kako socijalizam izumre. Sta da se radi, do tada sve ima svoju cijenu ako se hoce u USA.

148

Ovo potpisujem.

Moj sin kada se probudi prvo trci kod babe u sobu (zivimo sa mojim roditeljima), pa tek onda ide umivanje, itd… :slight_smile:

Oni su par puta kroz salu spomenuli “ti idi, ali on ostaje kod nas” :slight_smile: Naravno da se nece protiviti ako sve bude kako treba i odlucimo da odemo, ali takodje znam da vise nista nece biti kao sto je bilo dok im je on bio tu. Moj tata je pomorac i evo prije par dana je otisao na brod i oci su mu bile pune suza tek kada je on poceo da ga grli “Deda, deda baci 5” i svaki dan zove da vidi sta radi a ostaje samo 4 mjeseca i da ne spominjem da nikada nije plakao kada je odlazio jer nam je to vise svima bilo normalno…
Kazu da je to ljubav jos jaca nego prema rodjenom djetetu :slight_smile:

Ja nemam tih problema sa odvajanjem, jer kao sto sam vec negdje spomenula - 2 puta sam odlazila od kuce i to na duze, ali se sad sve promijenilo od kada imam njega. A i sto sam starija sve se vise vezujem za roditelje i sve me vise obuzimaju misli oko njihove starosti, itd… Da ne mracim temu :slight_smile:

149

O ovoj temi sam pisala ranije,kad smo odlazili iz domovine, ali evo vec cetiri godine smo ovde u USA. Kad smo otisli od doma obecali roditeljima(roditelji mog muza) da cemo ih (cim nam se pruzi sansa)dovesti ovde u Ameriku da vide gde smo i kako smo.Posto smo prosle godine kupili nasu kucu, mi odma podneli za njih turisticku vizu,i oni dobili na 10 godina. Uzeli smo ih u oktobru,oni prezimili sa nama,proslavili sve moguce praznike i evo pre neki dan ih ispratismo nazad u Makedoniju,sa obecanjem da oni oped dodju. Nije mozda zamena za zivot sa nima, ali bar ovako oni dodju vide se sa unucima, pa i naprave rucak,tako kad dodjes sa posla-kuca ti mirise na lepu domacu hranu. Roditeljima ce uvek biti tesko kad treba da se odvoje-pogotovo od unuka,ali obe strane treba da shvate da je bolje biti i daleko ovako,ali da imas sve sto ti je potrebno za jedan normalni zivot, nego kao nazad u domovini svi u zajednici i svadje svaki dan,dali imamo dovoljno para za ovo za ono, pa ko ce da plati za struju i sl. To ja bar onako iz licnog iskustva pisem :;D:

150

Neki od nas su odavno izgubili jednog roditelja (neki i dva), neki odavno otisli od kuce svakako tako da je svima promena drugacija… Npr. kod mene, ja nisam jedino dete, niti je moje dete jedino unuce, tako da ipak nema za sta da se sagoreva, ima i druge dece i drugih unicica da se zivi za njih.

Mene kao roditelja najvise bi bolelo da detetu nemam za hranu ni za igracku. A to sto ce mog roditelja da boli sto nije sa mnom stalno do kraja zivota, opet, pitanje je koji je od ta dva roditelja (ja) ili moj roditelj prioritet…

151

Secam se jedne situacije od pre par godina; neki radni dan, jutro oko 8h, tada sam radila od 7h, cujem se sa mamom redovno.

Pita me sta se radi, a ja: evo Zoka i ja pricamo kako da odemo u Kanadu, ona tamo ima tetku. A moja majka (kojoj sam ja nazalost posle smrti mog brata jedinica) kaze, samo gledajte evo ja dizem kredit za kartu u jednom smeru.

Od tada se dosta toga promenilo, srecom ne odlazim sama, od marta ove godine smo otisli ali je u pitanju Evropa. A opet deca iz prvog braka ostala u Srbiji. Taj prvi odlazak nije bilo toliko traumatican, nije definitivan, ko zna sta ce i kako ce biti, kako srediti papire i sl. Pa nismo daleko (sto neko rece, sta je sada daleko), za 2h kuci ili oni vamo, ne trebaju vize. I stvarno smo tu imali podrsku i proslo je relativno kao put na “radni odmor”.

Onda u maju prijatno iznadjenje, suprug je izvucen, u feb ocekujemo da nas broj dodje na red, moj mladji sin ce poci sa nama, stariji ne ispunjava uslove ( 6 meseci vise imao od dozvoljenih godina za prijavu).

Mozda je rano dok ne vidimo vize u pasosima nesto planirati/nadati/strepeti/radovati, ali naiđoh i na ovu temu.. I mogu vam reci da ste me par puta dobro rasplakali.. Moji se nadaju da ce nam se ispuniti zelja, suprug nazalost nema nikog od zivih.

Toliko o temi STBBKBB, nadamo se da ce biti.

Iako sam oduvek vise nego samostalna, i tako sam i svoju decu vaspitala, na kraj sveta sve se moze, vasa iskustva su mi bas znacajna da iskoristim pravilno vreme pre poletanja, da se ja pripremim, da svoje roditelje pripremim.

152

Hajd da se nadovezem na temu… Meni je situacija cudna, niko od brace i sestara nije vise u zemlji i sad sam ja ona koja ce otici sa suprugom po svoj komad srece tamo negde, i kako smo se uvek salili “kako poslednja izlazim, da ne zaboravim da ugasim svetlo” :)..

Iz tog razloga moji roditelji nisu znali dok nismo videli vize u pasosima. Realno niko jos ne zna. Nekako nisam imala srca da ih provlacim kroz celu proceduru i kroz “sta ako”.. Majka je znala da hocemo da idemo, imali smo punu podrsku ali kad smo rekli i pokazali vize, mislila je da se salimo. I evo par dana posle toga i dalje je u nekom blagom soku, srecna jer imamo plan za svako pitanje sta ako, opet tuzna sto necemo biti tu ali smirena jer zna zasto to radimo.

I kao sto je rekla vuxanne (ja mislim da je ona), zao mi je sto oh ostavljam ali znam da je to prava odluka zbog buduce dece i iz tog razloga su i roditelji smireniji..

153

Katja, vi mozete cim udjete u zemlju predati aplikaciju za starijeg sina kao LPR: duze se ceka, on mora biti neozenjen dok ne dobije zelenu kartu
Vidi vise ovdje: Bringing Children, Sons and Daughters to Live in the United States as Permanent Residents | USCIS TO je F2B imigraciona viza, a trenutno rade na aplikacijama od 01Mart2009 (znaci nekih 6 godina je cekanje) Opet ako odmah predate bice manje cekanje nego da cekate 5 godina za drzavljanstvo, pa onda predate i onda je cekanje nekih 7 godina (bar po bulletinu tako pise) Sretno!

154

Sve je to kao Tamni Vilajet. Ko ne ode kajace se, ko ode kajace se. A ja mislim da ce vise da se kaje onaj koji nikad ni ne proba. Kuci uvek mozes nazad teoretski. Skajp, viber i ostale online stvari su tu pa nije kao pre. Odes pa totalno daleko od ociju, daleko od srca.

155

Moji su izuzetno burno reagovali, izbila je svađa koja je trajala danima (iako su pre toga sto puta govorili kako ovde nema budućnosti i kako treba ići napolje). Svačeg sam se naslušala - razočarala sam ih, nije mi stalo do porodice, potrošiću sve pare i završiti kao klošar na ulici i pokrivati se kartonom, bacila sam fakultetsku diplomu jer ću ceo život prati sudove, zar ne mogu negde bliže a ne preko okeana itd.
To je trajalo nekoliko nedelja ali sam odlučila da se ne nerviram i ne dižem ton (iako mi nije bilo lako) jer sam znala da je to samo njihov odbrambeni mehanizam. I bila sam u pravu, posle nekog vremena sve je došlo na svoje i sada me maksimalno podržavaju (i tvrde da one stvari nikada nisu pričali :slight_smile: ). Imajte strpljenja sa roditeljima i stavite se u njihov položaj, nije lako ni njima.

156

mikiSA, ovo je bas znacajna informacija!:1072: Hvala, ako Bog da cim pre sletimo eto i te aplikacije:)

157

E to meni mama i kaze od kada koristi Viber i video poziv, imam utisak kao da si u BG, sada te cesce gledam nego kad si bila u NS-u:)

158

Kod mene je suprug najburnije reagovao jer valjda nije verovao da možemo biti izvučeni :slight_smile:

Meni je mama odavno umrla i moj tata je sam. Ja sam jedinica i mislila sam da tu može biti problema. Ipak me je iznenadio koliko je pozitvno reagovao, baš srećan što imam priliku da se izvučem odavde (a ja nisam baš mlada :slight_smile: i pružim svom detetu bolji život. Ja sam mu rekla čim sam bila izvučena, pa smo zajedno prolazili kroz sve faze do ove poslednje sa vizom u pasošu.
Moj muž je svojima rekao tek kad smo išli na intervju i oni su nas baš iznenadili pozitivnom reakcijom jer od njih nismo to uopšte očekivali.
Tako da smo sad svi veseli :slight_smile:

Mislim da i oni koji burno reaguju u suštini to čine samo kao odbranbeni mehanizam, a kad se malo saberu, shvate realnost života.

159

Mi za intervju nismo nikome rekli, jer kad god se pokrene tema potencijalnog odlaska krece se s pricom tipa “pa ok idi, ali nemoj nikako posao da napustas. Jeste da je firma u raspadu i da plata kasni, ali bar imas posao” i sl. Varijanta cuti i trpi, bice bolje i slicna sr*.
I ne iznadjuje me sto tako reaguju roditelji, razumem, stari su, vise bi boleli da su deca uz njih, ali ne kapiram ostale (blisku rodbinu) koji su nasih godina ali su im komentari takvi kao da bi im najveca sreca na svetu bila da ne dobijemo vize.
Uh, odmah se iznerviram. :budalo:

160

Mi smi se ove godine prijevili prvi put. Samo smo rekli mojoj mami, onako neobavezno, uz razgovor, na sta je njena reakcija bila: Jao, pa bas lepo…Vi u Ameriku, a ja na Orlovacu…:wtf:
Naravno da se nisam primila na tu njenu izjavu… Klasican odbrambeni meanizam, sto je vec pomenuto ovde…
E, sad, mene interesuje jos nesto…
Muz i ja imamo dvoje dece, skolskog i predskolskog uzrasta. Meni oci ispadose, ali ja ne videh temu, a mozda sam i obnevidela od zevanja po forumu, koja se bavi decom i njihovim prilagođavanjem potpuno drugacijem nacinu zivota.
Ili me uputite na tu temu, ako postoji ili je, molim vas, otvorite. Takva iskustva su dragocena… hvalaaa…