Nije se mnogo pisalo o tome. Stavicu linkove par nekih tema gde su ljudi razmenjivali iskustva o tome:
Ljudi jesu pisali sporadicno po raznoraznim temama u kratkim crtama uklapanje dece, ali nemamo pravu temu za to, bar ne jos uvek. Poenta price je da ljudi sa decom, po nekom nepisanom pravilu, nemaju previse vremena za forum nakon dolaska ovamo (sto je sasvim razumljivo) i onda mahom ostanemo “kratki” za tu vrstu informacija.
Hvala na odlicnom blogu!!! Jedan od najboljih!!! Opis svega, odlicnih saveta, iskustava, fotografija…:bravo:
Magelan,
Puno hvala 
Verujem da ljudi kad stignu u USA ne znaju gde ce pre, ali nama sa decom od velikog je znacaja svaka informacija.
Da da I ja sam sa malom decom I svaka informacija je dobrodosla.
Iščitao sam skoro ceo forum, ali ova tema me nekako najviše zaintrigirala.
Radi se o tome da jako želim da promenim sredinu, a o Americi maštam 5-6 godina unazad i nikako da presečem i da probam. Imam 26 godina, završio fakultet, skoro počeo da radim kao pripravnik u struci, ali nije to to jednostavno. Toliku jaku želju imam da odem odavde, da promenim ovu prokletu sredinu, da ne gledam više ovu malogradjanštinu i sujetne, nepismene ljude koji me okružuju. Medjutim, u čemu je problem…pre 3 godine mi je mladji burazer umro od raka. To smo moja porodica i ja jako teško prihvatili i iako je prošlo tri godine, još uvek se nismo oporavili. Moji roditelji pogotovo. Ja se nekako mirim sa sudbinom, jer sam mlad, život je predamnom, jbg, moram nastaviti sa životom. Jer znam da bi i on bio najsrećniji da mene vidi srećnog (Izvinjavam se zbog patetike jbg). Jako se plašim kako bi moji roditelji podneli da ih jednog dana napustim. Stalno mi govore kako sam ja najbitniji i moja sreća, ali znam da bi im to srce slomilo, jer bi na neki način izgubili i mene. Iako je sada 21.vek, postoji milion načina da ostanemo u kontaktu i da se čujjemo svakodnevno, ipak je drugačije kada je neko pored tebe. Oni bi bili materijalno obezbedjeni, zbog toga ne brinem, iako osećam neku vrstu odgovornosti prema njima. Ali bi ostali sami, a ja sam jako vezan za njih. Žrtvovali su se celog života zbog mene i brata, i na kraju ostanu i bez mene i bez njega. Previše je surovo to. Medjutim, prijaviću se ove godine na lutriju pa šta bude. Ne opterećujem se previše ishodom lutrije, ali svakako da ću pokušavati svake godine i ako mi se ukaže sigurno je neću ispustiti. Eto, hteo sam samo da podelim moju priču sa vama Daleko je maj, ali svima želim puno sreće ove i narednih godina. Forum je odličan i sve pohvale za trud. Pozdrav svima.
Dobrodošli na forum! Žao mi je zbog vašeg gubitka i kao roditelj ne mogu ni da predpostavim kako vam je, ali bas zato što imam dete, mogu da te uverim u iskrenost reči tvojih roditelja kada ti kažu da im je tvoja sreća najvažnija. Videćeš to kada i sam postaneš otac. Neće oni tebe izgubiti ako odeš od njih i ako se boriš za svoje snove. Pre će da te “izgube” ako si neraspoložen, letargičan, depresivan pa makar bio pored njih.
Izvinjavam se svima ako sam malo otišao u off ali sam imao potrebu da ovo napišem, kao svoje mišljenje i da pružim podršku svima da žive svoje snove. I ubeđen sam da nema tog roditelja koji svom detetu može to da zameri.
RadeLe, na žalost, znam o čemu pričaš. Moja mlađa sestra je iznenada preminula, ja sam tada bila u Kanadi. Malo je reći da je teško, što meni što mojim roditeljima. Ali iako sem mene nemaju više nikoga, pritom su jako vezani za unuka, mog klinca, opet shvataju sve i koliko god bilo teško podržavaju nas u naporima da odemo iz Srbije. Kao što BetterFuture reče, roditelj svom detetu želi samo sreću, pa makar ona bila negde daleko od njih. Ko zna šta nas sve sutra čeka i gde će se naša deca otisnuti.
Uvek ces osecati da ti fali deo srca, to ti je u opisu svakodnevnice svih koji su odnekud otisli. Godinama ce da se secanje muti i samo ponekad da nailazi… Kad osnujes svoju porodicu (ako osnujes) fokus zatim prelazi na tu primarnu jedinicu a ona, do tada primarna, postaje sekundarna.
Lako je meni da pricam kad imam dve mladje sestre, jedna je u drugoj (sada stranoj nam) komsijskoj drzavi, a druga zivi sa mamom jos uvek tako da naravno to ima veze sto nekako mi se cini da ipak ljudskije sve to bude. A i moja mama je otisla od svoje kuce daleko, ne ovoliko daleko, ali dovoljno daleko da ih vidja jednom godisnje…
Sto rece moja tetka pre neku nedelju: “Ko nas je to prokleo da se raspemo po svetu kao maslacak?”
Bas je lepo sazela moju porodicnu istoriju sire mi porodice, ima nas u vise drzava, vise na strani nego tamo gde smo odrasli…
Ma vreme je da počnem da gledam malo i sebe, jer je ova sredina postala predepresivna za mene i apsolutno nikakvu perspektivu ne vidim ovde. Cela Srbija je u rasulu, a pogotovo ovaj moj prokleti Leskovac. Toliko mi se sve ogadilo, da imam osećaj da bih pre prao uši slonovima u Nigeriji nego da radim u struci ovde 
Moji roditelji su super reagovali, a ja kao roditelj kojem su oba deteta ostala u Srbiji nadam se da sam upola dobra, kao moji roditelji. Sto neko rece uvek postoji neki izbor samo treba odrediti prioritete. Uvek se trudim da budem fokusirana na cilj, tako i sada. Ovo sve je za neko bolje sutra. Strpljen spasen.
Prelistavam forum i sada vidim da mi je ova tvoja poruka promakla. Moracu ovih dana da se posvetim ovome, dok se klinci ne ozene
Hvala ti MikiSa :1072:
Katja75, jeste li vec u US? Ako jeste ja bih predlozila da ODMAH sad predate jer ce cijena aplikacije ici navise od Decembra 23 koliko shvatih: sad je $420, a bice $535 nakon toga. Znaci ako mozete da predate u postu do Decembra 22 i onda ce se pikati manja fee, ako predate dan poslije bice visa cijena. Payment moze i money order ili check vas licni.
Da, tu smo vec od aprila. Mislila sam za vikend da sve to proucim, ali moracu da ubrzam svakako. Hvala puno:)))):1072:
Samo moram za obojicu da predam, mladji jos nema 21 i stariji preko..