Od silnog optimizma do prilicnog pesimizma…ts…ts…ts… Pa sta! Jebi ga (pardon my French), desava se. Kao sto se dalo videti iz mojih ranijih postova, mi se spremamo na prilicno neizvesnu avanturu sa malim detetom i malom ustedjevinom, ali ipak guramo. Razmisljamo i o opciji da zena krene malo ranije kao nosilac, postoji neka polu shema da malo kelnerise u Chicagu dok se ne snadje i barem nadje gajbu, pa da nas dvojica dodjemo kasnije (ona se opire, ne moze da zamisli da toliko dugo bude odvojena od klinca, pa jos prakticno sama u novom svetu), videcemo da li ce biti tako ili ne. Odrasli ste ljudi, pametni, mozete da promislite i donesete najbolju odluku. Ako je trenutno isplatljivije da se vas dvoje vratite a da muz ostane i gura dalje kako bi sredio finansijsku situaciju - uradite tako. Samo jedno imajte na umu - NE ISPUSTAJTE SANSU IZ RUKE!!! Nemoj da ti zbog trenutne malodusnosti ode niz vetar nesto u sta si ulozila vreme, novac, nadu, snove i ko zna sta jos, a da se posle kajes sto nisi bila istrajnija i progurala poteskoce.
U svakom slucaju, nadam se da se citamo dalje, voleo bih jos informacija sa Floride, jer je jedna od nasih opcija i Jacksonville, pa se mozda i vidimo tamo dole… :-))))
Ajd da se i ja oglasim malo, povodom ove teme.
Kao prvo ne odobravam ovo sto wingreen radi sada ali nismo svi u istoj situaciji.
U neku ruku je razumem ali u drugu i ne, jer mnogo je zeznuto kada te ponese zelja i emocije umesto razuma, losa procena situacije se obicno ovde vrati kao bumerang.Jednu stvar samo da kazem dolazak bez para ili bez podrske ovde sa malim detetom je ravno samoubistvu.Kada dodjete ovde sa malim detetom dva i dva nije uvek cetiri,malo da figuriram.Za tebe koji planiras da dodjes ovde sa detetom tj da ti zena prvo sama dodje pa onda ti i dete je najludja kombinacija koju sam cuo u svom zivotu.Da li je jebena USA vredna toga slati zenu u nesto nepoznato u svet bez podrske i to jos da konobarise i da od toga pravi osnovu da vi dodjete , pa tebi ko da su vrane mozak popile
Ako ti to stvarno planiras tako da uradis ja nemam reci.Ljudi rasprsite iluzije vec jednom o zivotu ovde da je to tipa ja cu da se malo pomucim pa ce posle biti ok , nece realno ceka se prvi posao kada dodjete u proseku do 4-5 meseci govorim za Chicago, i to su poslovi tipa 9-10$ po satu sa kojim ne mozes nista da uradis, ja sam radio preko agencije godinu i po dana dok nisam dobio posao full-time, i sada imam 11$ po satu ili ti 1600$ na ruke.
Kada sve saberes stan i ostale gluposti videces da to nije dovoljno za nista.
Da te ne plasim ima mogucnosti za napred ali treba da se izdrzi godinu dve do nekih iole normalnih uslova za zivot.
Ti snovi o kojima ti pricas se rasprse ovde kada dodjes kao balon od sapunice i onda kada vidis da nemas kud posezes za rikverc varijantom ,dzaba tebi snovi ideali , pamet brate ako nemas para da dodjes ovde ko covek i da se isfinansiras bar za pola godine na svoj teret ne treba ni da pokusavas iskreno.
Svati par stvari pre nego li bude bilo kasno doci bez para ili sa parama da se pokrijes za mesec dva je krajnje rizicno, nemas ti ovde nikakve pomoci niti ocekuj kakvu pomoc od nekog ovde, navescu ti zadnji primer iz Chicaga kada je nasa crkva skupljala pare za naseg nekog nesretnika za kartu da se vrati kuci, sta ti znace ti ideli onda kada ti se takvo nesto desi.
Reci ce neko sada i drugu verziju ti slusaj kog hoces, ja ti dobronamerno kazem nemoj da se precenis i da se zajebes, od fijaska neces se oporaviti u Srbiji narednih 10 godina.Istina nekad boli ali je bolje sad da ti to kazem nego li posle.
Florida -najgori state za pocetak zivota, nije dobro u njoj ni kada je normalno vreme a kamoli sad kad je ovakva situacija.
Dobro razmisli pre nego li bilo sta uradis, ja bez porodice ne bi nikada isao ali to je samo moje misljenje nemoj sada da te ovo uplasi sto sam napisao ali realno sagledaj sve .
Pozz…
U cemu je tu toliki problem? Ako nemas novca da relativno mirne duse krenes sa porodicom, koja ti je bolja opcija? Da krenete sa sve detetom pa da shvatite da morate u “rikverc varijantu” kako ti to rece, ili da sve batalite. Imas neku trecu opciju? Ja razumem dreadnot-ovu suprugu da joj je frka (dreadnot, mozda bi bolja varijanta bila da ti odes i pripremis teren, znas vec ono, to vam je u muskim genima: provide, protect…, zeni i detetu je svakako lakse da te malo pricekaju) ali ako je hrabra, zasto da ne? Ja uvek mislim da je bolje probati i ne uspeti (sa sansom da ipak uspes) nego odmah odustati.
A povodom rasprave o potrebnom vremenu za procenu situacije, smatram da je individualno, ali moje iskustvo iz odlaska na studije u inostranstvo (a nije “daleka” Amerika, vec Evropa) me je naucilo da skoro sve ono kako ti se stvari ucine na prvu loptu i nije bas tako… Trebalo mi je skoro godinu dana da se ne budim uplasena, blago paranoicna od ljudi i situacija. Sa vremenom se moja percepcija znatno promenila. Naravno, konkretne stvari stoje: ako nema posla onda ga u tom trenutku nema, kakva god da ti je percepcija. Ali ako postoji opcija za odlaganjem “presecanja” i konacnih radikalnih odluka, treba odloziti…
Srecno nam bilo svima :blink:
Ljudi da se razumemo poslovi tipa: Konobar/ica, Frizer/ka, Taksista itd… su poslovi koji ovde podrazumevaju tip… a samim time su to poslovi ciji je drzavni minimum za Illinois umesto 8 dolara na sat, $4,5 na sat i sa time uz jako dobar baksis jedva moze da se prezivi u nekim normalnim uslovima, a kamoli da se ostavljalja sa strane, da ne pricam da ako nemash stasa i izgleda… kao klinke sa koledza nemas sta tu da radis, barem tako izgleda ovde u mom kraju. Ja trenutno radim za taj nesrecni minimalac i tesko da bi sama mogla da zivim samo od toga a kamoli da se hranim i da ostavljam sa strane za porodicu. Prekovremeni rad je strogo naravno zabranjen osim ako te poslovodja ne pozove da radish preko vremeno a o ludackom radnom vremenu necu ni da govorim.
Nisam sigurna, ali mislim da sam procitala da je zena nosilac zelene karte kod dreadnota, znaci ne dolazi u obzir da ide on, kao musko prvi, nego mora zena ili moraju zajedno. Ako ide sama, razumijem da ju je strah, ja osobno ne bi osim ako idem kod ful dobrih prijatelja koji ce mi pomoci u startu sa smjestajem i slicno. No i to je jedna od opcija, medutim mozda je bolje da se financijski pripreme kao obitelj sa malim djetetom za opciju da ne nadu posao nekoliko mjeseci, recimo cetiri i da izracunaju otprilike koliko ce im para trebti za to vrijeme. Jesam za opciju, posudi pare pa dodi, medutim treba paziti da se pare posude od nekog ko nece ocekivati povrata u prvih godinu, dve dana. Prva godina dana ce biti cisto zivotarenje i nece biti para niti za ljetni odmor nazad kuci, niti ce biti para sa strane koje ce ici za povrat duga. Znaci ako i treba dug, neka se osigura da se posuduje od bliskih ljudi koji razumiju da nece tako brzo vidjet svoje pare.
I manite se tih velikig radova, tipa Chicago, LA, New York ili cak ta Florida dolje. Citajte si malo po forumu kako su se snasli nasi ljudi i donestie zakljucak. Ako se nekoliko ljudi vec vraca s Floride ili ako ovi u Chicagu ne mogu naci posao vise od pola godine, pogotovo sa malom djecom tamo ni ne pomisljajte da idete. Pogotovo ako imate djecu, gledajte da idete u centralnu Ameriku, u vece gradove, ali dovoljno male da vam od jednog do drugog kraja treba najvise 40 minuta. To govorim zato jer na pocetku cete morati kupiti bar jedan auto (ovi u velikim gradovima nemoraju, ali zato se mrcvare po busovima i po metroima i gube dragocjene sate koje bi mogli provesti sa svojim obiteljima) i zato sto cete mozda imati dva posla i jedan drugo voziti na posao dok ne kupite drugi auto. U centralnoj Americi je i zivot jeftiniji, ima prekrasnih drzava, koje su medu boljima ekonomski gledalo (to cete naravno isto istraziti) i izaberite neku gdje vidite da se traze zanimanja za koja planirate aplicirati.
Radite na jeziku jer ako ga neznate tesko da cete se uopce zaposliti. Nemojte misliti da ce upaliti poslovi kao sto su sobarice, cistacice ili slicno. I tamo postoje lobiji koje drze odredene nacije i oni prirodno dovlace svoje da rade na takvim mjestima. Kao primjer mogu ovdje kod nas staviti upravo nase ljude koji nakon 15 godina zivota u Americi jedva sklope najprostiju recenicu na engleskom, rade ko domari i cistaci po skolama.
Ako neznate jezik tesko cete proci intervju, a uz toliko amera bez posla koga mislite da ce prije zaposliti,vas ili njih. Tesko je i nama koji znamo odlicno engleski jer opet i nama je problem jer je velika konkurencija medu nezaposlenima. I gledajte da imate nekog ko ce vam pomoci na pocetku, bilo neko s foruma ili neko ko vam je blizak da cevas primiti na stan prvih par tjedana, bar dok ne dobijete ssn. Ako imate vise para, tu mislim nad 10 000 dolara za troclanu familiju i to nece dugo trajati ukoliko bar jedan od vas ne nade posao prvih mjesec dana. Eto tako stvari stoje, za nekog ce biti lakse, za nekog teze ovisno o sreci. No prije dolaska treba dobro razmisliti gdje ici i napraviti kakav takav plan.
Svakako srecno svima vama bilo i nama sa vama.
Ja stvarno ne znam da li ti zivis u svetu iluzija, maste i zelja, ja govorim da se ovde ne moze boraviti bez para i da sam ne mozes nista da napravis ovde.
Ma pricaj ti nekom drugom te svoje price tipa da ce ona biti snalazljiva i da ce od konobarske plate stvoriti osnovu da dodje ovde.
Nema ovde prve lopte ovde je i prva i zadnja ako ti nemas para da boravis ovde i da se nadas da ces da dobijes posao za mesec ili dva onda ti ostaje samo rikverc ako ne dobijes posao i veruj mi jako puno ljudi se vraca.
Drugo postoje realne osnove prelaska ovde i nerealne na vama je da ocenite
kazete sansa za novi pocetak i svi misle pozitivno i onda kad se desi negativno sta onda,to sto si dobio GC ne znaci da je to osnova da mozes da dodjes.Pricas o Evropi ovo nema nikakve veze sa Evropom i na kraju krajeva ti si u Evropi mogla da das 100Eura za bus kartu i da se vratis kuci ajd to uradi iz USA.
Bolje je ne dolaziti nego ici grlom u jagode citaj doci bez para ili podrske ovde nije hrabrost nego glupost.
Na kraju krajeva koliko te kostaju vize i put te novce mozes na neku drugu stranu da kanalises.Veruj mi da ja nisam bio svestan svoje nesvesti kada sam dolazio i kako sam nesvestan bio dobro sam i prosao ali sam imao podrsku ovde sto je vaznije mozda nego li i sami novci.
Ponele su te emocije, citaj pazljivije. Evropu sam spominjala u drugom kontekstu, necu da se ponavljam.
Niko nije rekao da ce ona ustedeti brdo para sa konobarskom platom, covek je samo to naveo kao mogucu pocetnu opciju. A ako je naveo mogucu opciju, to znaci da nekakvu podrsku tamo vec ima, nekoga poznaju, neko ce je primiti za prvo vreme, itd (izvini dreadnot sto nagadjam o vasem zivotu). Mozda ce vec drugog meseca naci bolji posao, to ne moze niko da zna. Ne znamo ni osobu, ni profesiju, nista. Ali ako ne ode, sve znamo. Sve ostaje po starom.
Cenim svacije iskustvo, ti si se sigurno opekao i ne zelis drugima da im se isto desi, i hvala ti na tome. Ja smatram da je previse “promenljivih” u igri zvanoj zivot, i ne bih volela karmicku tezinu na svojoj dusi da nekog plasim i odgovaram od njegovih snova. Da, to je upravo ono sto ti radis. Ali ako das neki realan savet ljudima u takvoj situaciji, to je onda nesto drugo.
I da, zivim u svetu maste i zelja i najpozitivnije stvari u zivotu sam postigla bas na tom gorivu.
Svako nek proceni svoje mogucnosti i neka radi po svojoj volji.
dodjite zivi bili videli i dao bog da se i obogatite ovde i napravite sve svoje snove o kojima sanjate iskreno mislim nikom ne zelim zlo niti mislim nesto negativno.
Toliko od mene nemam nameru da se vise nastavljam sa postovima ovde ljudi hoce samo da cuju ono sto prija egu neka tako i ostane.
Ne znam zasto bilo ko pokusava da odgovori neko ga da dodje ovamo ili ne. Covek je lepo rekao “polu-varijanta”. Znaci mozda Dreadnot poznaje nekoga i tako to ali da ne nagadjam. Ako je svima toliko lose ovde ne vidim sta ce jos uvek u usa.
Moj prijatelj se skoro vretio u “narperspektivniji grad u Srbiji” imao je H1B vizu i posao i firma htela da mu produzi vizu ali oni nisu zeleli. I ja to pozdravljam, svaka cast na odluci. Bili su, zavrsio je Master, videli su i ne svidja im se. A bili su sredjeni. I zasto bi sad bilo ko koga nagovarao ili odgovarao na bilo sta.
Od svih nas ovde neko prodje neko ne. Ko zna koliko je onih koji samo citaju ovaj forum i ne dele njihove sudbine.
Svi imamo razlicitu srecu, i zato Dreadnot i ostali koji ste na putu na ovamo ove ili sledece godine, dobro razmislite, pokusajte da isplanirate, ako moze - moze ako ne, znacete sta vam je ciniti. Moju punu podrsku imate. Borite se samo za sebe, i za svoje.
Sa srecom svima
Voleo bih samo da nam svima kazes koja je to “jedna druga drzava”?
Nisi jedini koji ima decu i ne znam zasto se toliko gnusas ideje da nekome roditelji dodju i pomognu.
Ako ti je Majka Srbija dala sve, zasto nisi tamo i zasto ti deca ne rastu tamo (koliko sam razumeo imas decu) ?
Rizik iz materijalnih razloga, pa naravno da da. Tamo nisam imao nista osim presedenog dana u kuci bez posla a ovde radim ono sto volim i lepo mi je.
Majka Srbija ne pruza svima isto, i tamo je mnogo u pitanju sreca, a malo vise kes, a najvise politicka pripadnost.
Svakako sva podrska ljudima koji se bore da ostanu pa makar to bilo u 2000km daleko (ili milja)!!!
Njušim previše generalizacije… baš kao i u drugim temama. Ono što mogu reći je da su ljudi preživljavali i gore situacije koje su im danas samo tračak nekih bledih uspomena, samo je pitanje koliko je neko za takvu avanturu spreman ukoliko nema dobro razrađen plan niti početna sredstva. No, druga je stvar uvlačiti dete u čitavu priču, tu već nisam mnogo pametan. Na bilo kojem radnom mestu će se steći novi prijatelji, nova poznanstva, veće iskustvo u radu i jeziku - baš ono što će biti preko potrebno u daljem životu, stoga se ne treba gnušati ni najmanje plaćenih poslova jer oni daju mnogo više od plate+napojnica.
Podrazumeva se da Majka Srbija ne pomaže nimalo (štaviše, čak i odmaže), već “fallback buffer” obezbeđuju prijatelji i rodbina koji nisu dostupni preko bare, a ta sigurnost među svojima je delimično ono što odvraća ljude od prelaska u novi život.
Ja bih rekla da na 50 odsto desavanja u prvih godinu dana ovde utice planiranje i racionalno razmisljanje, a da na ostatak uticu splet okolnosti i sreca (sudbina, karma ili nesto trece – kako god “to” nazivate). Iskreno – losa procena i losa odluka u Americi definitivno ima vece posledice nego “kod kuce”… nema ko da uskoci ako dodje do problema. Ako nema dovoljno para za kiriju ne moze se kod mame i tate, tetke, kume… nego na ulicu. Ako ponestane para, nema ko da uskoci. Nema ko da pricuva dete. I u vecini slucajeva – nema ni ramena za plakanje (sva sreca da moze pomalo i da se oplace on-line, zar ne?).
Ja precizan plan kad sam dolazila nisam imala – ne sto nisam htela, nego nije moglo. Jedini “plan” je bio da moram da budem jaka. Znala sam da me ocekuje katastrofa - ja sam u Srbiji zaradjivala na govoru i prezentaciji. Engleski nisam govorila, znaci to je palo u startu u vodu. Familiju i prijatelje u Americi nisam imala. Los Angeles nije bio izbor zbog klimei ko zna cega, vec zato sto smo jedino tu nasli ljude koji su hteli da nam rentaju sobu. Ja sam njima do neba zahvalna – ne zbog sobe, nego sto su me spustili na zemlju onog trenutka kad sam zakoracila na tlo americko. Lepo mi je objasnjeno da nisam turista pa da trosim vreme na obilazak grada, nego treba da se sredjuju papiri, polaze vozacki i trazi posao. Surovo? Naravno da jeste. Pomoglo? Naravno da jeste. Da li sad ja mogu da cinim uslugu tepanjem i tesenjem? Da, ali samo u emotivnom smislu i to najduze 5 minuta. Mislim da je istina izrecena, koliko god da je neprijatna i da boli, daleko vise vrednija od nekih ulagivanja. Nepristojno je reci: “Hej, jesi ti normalan/a” ali cu ja ipak da izaberem pre taj pristup nego neke slatke price.
Da ovde nisam nasla posao, selila bih se na drugo mesto. I Texas mi je padao na pamet. I Alaska. Bilo sta – da ne ostanem na ulici. Srecom do toga nije doslo zahvaljujuci iskrenim ljudima, sreci i sopstvenoj upornosti. Sto rece D$D, posle godinu i po dana – moja plata je bila $9.5 na sat, pa kad sam dala otkaz ponudili mi povecanje na $11: kad mi se od ceka skidala taksa, osiguranje, 401k i racun iz menze, kuci sam donosila svake dve nedelje $360. Kirija $975, rata za auto $292, osiguranje u to vreme $125. Ostale racune da ne pominjem. Skolovanje da ne pominjem. Hranu da ne pominjem. Maksirane kartice da ne pominjem. I da ne pomisljam sta bi bilo da sam imala dete. Za firmu u kojoj sam dala otkaz imam samo reci hvale. U pitanju je OPI – proizvode lakove za nokte i ostale stvari za pedikir i manikir, zenski svet je verovatno cuo za njih. Dali su mi posao u raconovodstvu bez ikakvog iskustva – vlasnik ove internacionalne kompanije je i sam imigrant i poceo je kao taksista u NYC. Nije imao nekim danima ni pola dolara u dzepu, nije mogao da plati stan nego se seljakao od prijatelja do prijatelja. I covek resio da mi da sansu. Na zalost, ne moze mene kompanija da placa vise nego ostalih 1,500 radnika zato sto je njemu mene zao. Istrenirali su me za posao odlicno, dali mi odlicne reference – i nisu hteli da napisu da sam dala otkaz vec da sam laid off da bih mogla da dobijem unemployment. Na zalost, na interview sam imala pitanje da li bih napustila skolu ako dobijem posao – ja kapiram a sto bih kad mogu predavanja da imam i uvece (jedno se s drugim ne odudara po mojoj logici), odgovorim NE – i cvrc. Odbili me za unemployment. Kazu nece tebe drzava da placa da se skolujes nego da trazis posao. I tako ti ja ostanem i bez tih $360 dolara na dve nedelje. Sjajna situacija zar ne?
A kakve komentare sam dobila sa strane? Imajuci u vidu da sam ja nakon tri meseca boravka u Americi, Novembra 6-og gledala u zamracen plafon i pitala se kako da platim svoj deo za racune narednog dana, a da sam Novembra 7-og potpisala ugovor na $3,000 mesecnu platu, plus obezbedjen posao za muza, placen stan, auto na koriscenje i jos gomilu stvari – pa da sam nakon godinu dana rekla jebes ovaj gastarbajterski zivot gde te bogatunka vorta kako joj se cefne resila da se skolujem i otisla na platu od pomenutih $9.50 – sta mislite sta su mi rekli prijatelji Srbi (osim da kao da me je neko od njih prokleo sa onom nasom poznatom dabogda imao pa nemao zato sto pametujem)? Idiote jedan, kakva skola – racune treba da placas! Engleski ces da naucis i na poslu! I tako ostadoh ja bez “prijatelja”. I onda dodje treca godina – i svi problemi kao rukom odneti! I plata kako treba, i sopstvena glava kako treba. Pa onda shvatim kako prvih godinu dana nista nisam znala i pocnem da se pitam zasto su me “prijatelji” starosedeoci jednom poslali u Sears da radim kocnice na autu (gde su me odrali btw, a naplatili mi polovne delove kao nove) umesto da me posalju u mom-and-pop shop iza ugla; pocnem da se pitam zasto niko od tih bivsih “prijatelja” nema penziono i zasto su onako fino isli u bankruptcy nekoliko puta a ovamo putuju po belom svetu i svake godine vise u Srbiji pa jos kupili i stanove; eeeee, svaceg se covek naslusa i nagleda u ovim Amerikama…
Da li mislim da sam pogresila sto sam odabrala skolovanje umesto dobre plate? Tvrdim da ne. To mi je, gledajuci sad unazad, bila najbolja odluka za vreme zivota u Americi. Da li sam mnoge stvari mogla ipak da uradim drugacije? Da. Da li sam mogla da izbegnem problem sa novcem? Ne. Skolovanje mi je pomoglo da: dobijem bolji posao, bolju platu, self-confidence, naucim system do detalja i kako da “obrisem” debt za godinu dana, kako da – svasta nesto… ali morala sam kao i svi Amerikanci da platim svoje dues.
No, ja pokusavam da ne budem “takav” prijatelj kao neki na koje sam ja naletela i lepo kazem sta bi trebalo da se uradi (ne prija ponekad). Naravno da neki ljudi odluce drugacije i kako oni misle da je najbolje, price drugih treba saslusati i doneti odluku primerenu sopstvenim uslovima – ali kad se napravi greska onda nema kukanje nego damage repair. Ja samo mogu da kazem – sva sreca da nisam pukla u prve dve godine i da se nisam vratila nazad. U principu – da sam u to vreme nedaca dobila dete ovde u Kaliforniji – dobila bih i pomoc drzave, i besplatno skolovanje i svasta nesto. Sad da dobijem dete moram sve sama da platim – jer nisam low income. Situacija za mid-class je ovde da izvinete jebena: imas previse da bi ti drzava pomogla, a nemas dovoljno da sebi priustis sve ono sto bi ti trebalo.
Zakljucak: ako ne dodjete sa par desetina hiljada dolara a niste RN/programer/extra skilled worker – ceka vas ne bas laka situacija. Ako je jos dete tu – onda se greske koju je na primer Wingreen napravila sa kupovinom auta obije opasno o glavu. Ja i dalje tvrdim da greska moze da se ispravi. Pogresan grad za zivot – opet nije kasno da se ispravi. Da li ste ikada birali izmedju dve lose stvari? I morali da odlucite koja odluka je “manje losa” (kao ono kad birate izmedju dva losa/olosa na izborima u Srbiji)? E, to je sad to – ja zaista mislim da je povratak nazad u bilo kojoj varijanti losija odluka. I Wingreen: ne prozivam te – samo mi nije jasno sto u svim onim razgovorima koje smo imale ni u jednom trenutku nisi spomenula plan da potrosis $4,000 na auto… Jebi ga, neka vam je sa srecom. Odlezalo mi sve ovo nekoliko dana – jos jedino sto cu da ti kazem je da cisto sumnjam da ce tvoj muz u tom gradu i sa tim poslom uspeti da sakupi novac da vratite dugove, plati svoje troskove i jos isfinansira vas ponovni dolazak ovamo. O “bracnoj situaciji” u takvim uslovima ne zelim nista da kazem. I opet, nek vam je sa srecom…
Kao sto rekoh na pocetku – potrudite se da donesete pravu odluku i to je 50 odsto zavrsen posao. Za ostatak ce se pobrinuti dobri ljudi – i subina 
Svaki od prethodnih komentara na ovoj temi je zaista istinit – drugacije zivotne situacije pa i drugaciji stavovi. Ludo je zaista poci sa detetom u neizvesno, ali isto je ludo i ne probati da se stvori bolje. Ludo je da se porodica razdvoji – ali ako je samo privremena situacija moze da urodi plodom. Neko ko je dosao samo iz ekonomskih razloga – i treba da se vrati nazad ili bar u zemlju koja je bliza Srbiji. Amerika se ili zivi punim plucima ili je u suprotnom zivot pakao. Nema izmedju. Nema idealnog recepta za uspeh – jer je svacija definicija uspeha drugacija: za nekog je to velika kuca i mnogo para; za nekog je skladan zivot sa porodicom i zivot bez trzavica i dugova; za nekog je mogucnost da zivi slobodno, kreativno i drugacije nego u Srbiji; za nekog je da nadje srodnu dusu i mir; za nekog je od svega ovog pomalo – a za mene je da moj zivot ne bude samo crn ili beo, nego da ima i malo boje: malo crvene, malo plave i tu i tamo malo zelene. Pa neka se smenjuju i suze i smeh – bice sve u redu dokle god nije samo crno i nisu samo suze.
Uh, raspisah se…
Hvala svima koji su pokusali svojim postovima da mi pojasne situaciju i sta me ceka. Daleko od toga da i sam nisam svestan, znam da me ne ceka prostrt crveni tepih i latice ruza, ali sam se jako umorio od beznadja koje vlada u Srbiji, od cinjenice da ovde ne mogu nista da uradim, ne zbog toga sto ne zelim nego zbog toga sto je ceo sistem takav, sto je drustvo trulo, i da ne pricam ono sto svi znate. Da li sam uplasen - DA, jezim se, prevrcem stotinu puta po glavi sta cu i kako cu, citam tudja iskustva, pricam sa ljudima, kruzim Netom i gledam sta se gde nudi i kakva je situacija u mojoj profesiji i svemu onome sto bih mogao da radim. Tecno govorim engleski, po malo sam Jack of all trades, imam volju, nameru i odluku, pa opet naleti trenutak crnih misli i dubokog straha i zebnje sta ce biti. Da li se predam tome - NE, jer neprekidno govorim sebi da smo doneli odluku, to je to ono sto smo zeleli svih ovih godina tokom kojih smo se prijavljivali, i ako bismo sada poceli da se kolebamo to bi, dugorocno gledano, tek bila katastrofa. Ako ne odemo mislim da bismo pali u ocaj sto nismo ipak pokusali, pa makar se i vratili podvijenog repa. Svakog dana prebrojavamo i preracunavamo koliko smo ustedeli, koliko nam jos treba, od koga i koliko mozemo da pozajmimo za pocetak. Da li sam otvoren za sve predloge i sugestije - DA, vec par ljudi mi je skrenulo paznju da Florida nije dobra za pocetak i polako je precrtavam iz plana za odlazak. Jako cenim takve sugestije i smatram ih temeljem naseg druzenja ovde i smislom postojanja ovog foruma. Ako razmislite, ostale informacije su manje - vise tehnicke, kako popuniti formulare, kako srediti sliku i sl., pa to se da uciniti i samostalno, ali kako poceti ziveti u drugoj zemlji, u drugom svetu, e to je ono gde je pomoc zaista neophodna, pre svega da se ne bi pravile pocetnicke greske i bacale tesko sakupljene pare, ako postoji jeftinija varijanta. Slicno Zaninom iskustvu, i ta poznanica nase poznanice koja je pre par godina otisla na ovaj isti nacin (GC lutrija) u Chicago i koja nam je opcija, kelnerise tamo i dolazi u Srbiju, sredila se i zivi od kelneraja, a u pocetku su joj pomogli tamosnji “prijatelji”, iznajmili joj gajbu za 1000 dolara koju je morala da placa godinu dana do isteka ugovora, bila u dugovima, kad se osvrnula i uvidela kako stoje stvari sledeci stan je sama nasla po prihvatljivoj ceni, rekla “Zbogom” takvim prijateljima i nastavila da zivi.
Dobro je cuti misljenja onih koji su se opekli, koji gledaju malo crnje/realnije od nas koji tek treba da odemo, jer su sve to vazna upozorenja. Slazem se da ne treba ici grlom u jagode, samo spakovati kofere i kao blesa zapucati sa nerealnom verom da samo mene cekaju. To i ne mislim da uradim, ali odredjen rizik ne moze da se izbegne, samo je pitanje kako ga smanjiti na minimum. Srecom, jos je dovoljno vremena da se promislja i planira, ne idem sutra ni prekosutra, vec tek za malo manje od godinu dana (ja kao da sam vec zelen), pa se nadam da ce se stvari do tada iskristalisati i da ce sve biti mnogo jasnije, bolje i detaljnije isplanirano, a kako nameravam da posaljem par stotina CV-a i prijava cim dobijem vizu, mozda i jasnije po pitanju odredista i posla (e, ovo je najnerealniji deo cele price, ali i to cu da probam, pa mozda upali, ko zna).
Sa nestrpljenjem cekam sledece postove i upozorenja, kao i smernice u kom pravcu je najbolje razmisljati i planirati.
p.s. neko je pomenuo, pa da pojasnim - supruga je nosilac, zato samo ona moze da ode prva, inace bih sigurno ja otisao par meseci pre njih. Ovako, to na zalost nije opcija.
Čitam sve ove postove i hoću samo da kažem da nema potrebe za nekim svađama i napucavanjima. Neka ljudi iznose mišljenja pa kakva god da su. Svako od nas neka procijeni šta je realno a šta ne, i ko živi u mašti.
Najbitnije je ovo što dreadnot kaže da ljudi iznose mišljenja i iskustva o snalaženju, boravku i tome slično, a prijava, fotografija itd. je u drugom planu. Svi smo mi gladni nekih smjernica, savjeta i da čujemo tuđa iskustva koja svakako nisu zlonamjerna i ako ponekad to tako izgleda.
Ovakve razgovore treba staviti u nove top teme.
Sve najbolje svima!
Pazi, jako je velika razlika ako zivis sam, ili vas je dvoje…ili imas dete. Troskovi su daleeeko veci. Ona sama moze da zivi i u studiju, ili jos bolje da se cimerise. Vi cete morati uzeti minimum jednosoban stan. Ako cete biti u gradu, bogami…tesko ce to biti ispod 1000$ a da platis troskove i sl. Mislim da je kaneolopa ovde i napomenula sto se konobarisanja tice, to jeste malo sovinisticki posao…mozes ga raditi dok si mlada college girl. Naravno, postoje restorani gde to nije tako…ali je mnogo vise onih gde jeste.
Sto se lokacije tice, stizeljeto je rekla da se izbegavaju veliki gradovi. Po meni je to isto stvar ukusa i onoga…zasto dolazis ovamo. Ja da moram da zivim u nekoj vukojebini ovde (a da pri tome nije privremeno na godinu-dve), ja bih se vratio tamo odakle sam i dosao. Lep je meni Novi Sad, ja sam na urbani nacin zivota navikao, a i u tom duhu bih voleo i decu vaspitati. Ako bih vec zeleo miran zivot sa decom, onda bih pre izabrao predgradje nekog veceg grada…jer su ipak mnogo zivlja, a i na kraju krajeva…tu ti je grad u blizini.
ne znam koliko se udaljavam od teme, ali sobziroma da u naslovu stoji “…sta god…” onda bih pitao za iskustva, razmisljanja, planove ljudi koji su vec u Americi, duze ili krace vreme. Naime, zanima me u kojoj meri trenutno sada razmilsljate o Americi kao definitivnoj destinaciji za zivot ili je to ipak na neki nacin odskocna daska za nesto drugo. Prepostavljam da takvi planovi postoje, bez obzira da li su kratkorocni ili dugorocni.
Ovo pitam iskreno ne zeleci da kritiziram i dublje ulazim u pricu, zelim isto tako i iskrene odgovore jer smatram da bi mi to pomoglo u resavanju mojih licnih strahova vezanih za Ameriku.
Citam vec nekoliko dana teme na forumu, kao i blogove ljudi koji su otisli (dreamerns, igor iz atlante…). Drago mi je da se situacija danas u mnogome razlikuje nego pre 10, 20 godina kada su ljudi bezali pred uzasima rata i bukvalne gladi, tj. da danas vise odlaze normalni, skolovani ljudi, a ne desne ruke “Mladica i Karadzica”, koji dolaze na piknike samo da bi se ozdrali i satro druzili a realno samo zele da pripadaju negde, da se identifikuju, da nadju zrtvu kojoj bi prodavali svoju patriotsku pricu. Losa reputacija nasih “starosedeoca” u USA (cast izuzetcima), i sva losa iskustva vezana za prevare su uglavnom maslo takvih. Takve “prijatelje” je koliko vidim imalo nekoliko ljudi sa foruma, ali je brzo shvatilo da ih oni samo vuku u propast.
Svidja mi se sto ljudi koji danas odlaze shvataju to i da su preko ovog foruma ostvarili lepa poznanstva, ostali u kontaktu, spremni da jedni drugima pomognu. To je osnova, dobra komunikacija i razmena iskustava. Dobar savet, preporuka pa cak i pomoc pri selidbi mnogo vise znace nego bilo kakva finansijska pomoc. Poenta je da se skrene paznja ljudima koji dolaze, medju kojima sam i ja (nadam se) na potencijalne zamke, ali i razlicitosti u odnosu na zivot u Srbiji.
Sto se tice mog odlaska, on nije inspirisan prezivljavanjem jer se za toliko snalazim i ovde. To je nesto vise od toga. Zelja da zivim u uredjenoj zemlji, u kojoj je “topla voda” vec izmisljena za razliku od Srbije i koja je inicijator i inovator vecine promena koje je desavaju u svetu, na sta je uzalud trositi reci. Sa druge strane zelim da stvorim sebi priliku da od prosecnog posla (do cega treba dogurati vremenom uz naporan rad) mogu sebi a sutra i svojoj porodici da omogucim da bez vecih teskoca bar iznajmljuje stan, poseduje bar jedan auto noviji od 10 god, uspe da izadje na veceru u retoran bar jednom nedeljno, obezbedi letovanje… Ovde te stvari mogu da ostvarim na “blef” jos kratko vreme dok zivim sa roditeljima i dok oni placaju vecinu racuna. Kada se covek osamostali shvata da sa 25.000 din moze samo da se prehrani i nista vise.
Da bih ostvario gore pomenuto, spreman sa da krenem sa dna, ali i da ucim i prilagodjavam se, da kao i Zana upisem fakultet ili community college, ili makar kurs. Ne zelim da se oslanjam na price o americkom snu i kako bez skole mozes ostvariti sve samo ako si malo uporan ili imas srece. Toga ima svuda…
E sad izvinjavam se sto sam ovako u prvom postu otvorio dusu i ispricao pricu koja ej vecinom ocigledna, ali eto. Samo bih hteo da kazem da ni jedna informacija (dobronamerna) nije za bacanje i da se od sitnih stvari koje vi pisete ovde sastavljamo mozaik koji ce nam siguran sam koristiti.
Preliminarno vec razmisljam o gradu, imam kumove u Bloomington, IN ali je to manji grad i nisam siguran da je to prava sredina za mene, ali u svakom slucaju za pocetak moze da bude ok bar sto se ustede na smestaju tice.
Iznesite ako znate prednosti nekih drzava nad drugima!?
Pozdrav, Nemanja.
Cao Nemanja!
Posto si pomenuo Bloomington, IN, a ja sam u IN vec drugu godinu, evo da kazem nekoliko reci.
Ne znam kako je u Bl. sto se poslova tice; ako su ti kumovi tamo i zele da izadju u susret bar u prvo vreme, onda ti je to super, oni ce sigurno znati i kako je za posao iz prve ruke. Nisam razumela da li dolazis sam, ili ti i supruga ili imate i decu, ali bez obzira na to, na pocetku je VEOMA VAZNO da imate nekog ko ce da vam bude pri ruci tih prvih meseci…Ja sam imala srecu da sam svojih prvih par meseci provela u Houstonu, TX kod prijateljevih prijatelja, koje sam videla prvi put u zivotu kad su me sacekali na aerodromu, ali su mi bili od neprocenjljive pomoci …elem…ako nisi (niste) previse izbirljivi, za pocetak mozes (mezete) da radite bilo kakav pristojan posao, pa cak i za minimalac, cisto dok malo ne stanete na noge…situacija je teska, ekonomska kriza je svuda, ali trebalo bi, uz malo srece da se nadje nesto…opet ja ponavljam sto se tice IN, a svako od nas zna kako je u Statovima gde zivi…IN je dosta pristupacna finansijski za zivot, cini mi se manje - vise i ceo Mid-West, pogotovo u odnosu na West i East coast…naravno to ima i svojih prednosti i svojih mana, ali ako znas gde si i zasto si, onda se stvari veoma brzo izbalansiraju…Ja zivim u Hamilton Countiu ( sastoji se od nekoliko malih gradica, Noblesville administrativni centar) koji je se granici s Marion Countiem (Indianapolis). Hamilton C. je ubedljivo najbolji C za zivot u IN (najskuplji too). Obzirom da je takav kakav je, dosta je zatvoren, ljudi su gotovo svi beli (nista protiv nikog, samo iznosim cinjenice), nema bas puno stranaca, monolitno stanovnistvo, uglavnom svi razmisljaju na manje-vise isti nacin…lol…no opet kazem, ko zna zasto je tu gde jeste, onda je sve OK…
Prevoz je nikakav…lol…kao i svuda po MId-Westu, ali to se sve navikne…u Indianapolisu postoji gradski prevoz u nekim delovima, ali ja licno ne bih smela da se vozim tim prevozom, niti bih savetovala kome, a i nemam uopste sta da trazim u tim delovima grada (ko razume, shvatice..lol)…Indianapolis je izdeljen kao mreza, sto je velika pogodnost u odnosu na npr. Houston koji ima princip beltova, tj kaiseva autoputeva, te je mnogo lakse da se izgubis u saobracaju, nego u Indy…grad (i okolina, cak i ovde kod mene to vazi, ne znam dokle sezu te podele) su izdeljeni tipa East - West - brojevi ulica npr. 16th, 21th, 26th etc…sto ides severnije brojevi visi…North - South su autoputevi, tako da uvek mozes da znas kad ti neko kaze gde se nesto nalazi - gde je to, po principu ulice…putevi su kvalitetni, lepo odrzavani, voznja prava milina…Bloomington je od Indy daleko oko 2h voznje kolima, sto nije uopste daleko, ako se uzme u obzir da je cela IN dosta razvucena…ako je klima u Bloomingtonu ista kao ovde kod mene, a trebalo bi, jer nije previse daleko, mogu da ti kazem da je OK, ovde je sve ravno, nema planina (kao u Vojvodini), leta su vlazna, malo kisovita, vlaga je velika od isparavanja, pogotovo posle kise (ali nije ni prici Houstonu, to sigurno) - doduse zato i postoje klime…hahaha… zime su blage, prosle godine gotovo da i nije bilo snega, mozda veoma veoma malo, neka golomrazica i malo vetra je bilo cele prosle zime lepo je u prolece i u jesen, prosle godine je bilo pravo miholjsko leto, ove godine so-so, ali je jos uvek toplo, kao i malo vise kisno cini mi se nego prosle godine…mislim da je Ilinois po tom pitanju s mnogo hladnijom klimom nego mi ovde..
Vidim da se interesujes za nastavak skolovanja, sto mi je veoma drago i sto podrzavam 1000%. Naime, ja bih svoj akcenat i stavila upravo zato na tvoj zivot u Bloomingtonu. Bloomington je pravo studentsko srediste. Ne znam koliko si radio research na temu skolovanja u IN, ali glavni univerzitetski centar Indiana University ti je upravo u Bloomingtonu. Ti s GC imas pravo na skolovanje kao i svaki US drzavljanin, samo treba da imas residency status (u IN je to godinu dana)…Znaci premucis se tih godinu dana, posle upadnes u skolu, vidis kako je stanje s domovima za stanovanje (imas ih u Bloomingtonu), koji su jos jeftiniji nego da retnas stan (verovatno postoji i neka family varijanta, ako ste porodicno), uzmes kredit za studiranje, nadjes ili zadrzis taj stari posao, ali na part-time (ili full time ako mozes i zelis), da pokrijes finansijsku razliku, skola na full time i samo teras… Pre par meseci sam isla do IU u Bloomingtonu da odnesem na uvid moje originalne dokumente. Ja sam stvarno imala priliku u svom edukativnom zivotu da budem i posetim mnoge, ne samo faksove po Srbiji, vec i po Evropi, te i US, i mogu da ti kazem da skoro nisam videla lepsi i veci Univerzitetski centar nego sto je u Bloomingtonu. Zao mi je sto nisam imala vise vremena da provedem u centru i da uradim nekoliko slika, ali mogu da ti kazem da je npr. sama arhitektura sva u stilu srednjevekovnih zamkova, izvanredno uredjena, puna zelenila, prirodnih lepota, parkova, biciklistickih staza, suma, ama sve je uradjeno s takvim stilom da stvarno nemam reci…pogotovo sto je i centrala za sve tu, tako da sve sto imas da zavrsis, preko administracije, nostrifikacije i svega ostalog, nema sta da se salje i ceka i ganja, nego se sve zavrsi max brzo (pricam iz sopstvenog iskustva, jer sam ja u IUK - Indiana University campus u Kokomu, ali meni je on blizi nekoliko milja nego IU Indianapolis; ja zivim u Noblesvillu, radim u Westfieldu, skola u Kokomu, tako da sam sva na pravcu US-31…lol…
Ti si pomenuo i curseve i community coledze i univerzitete…ja bih ti predlozila univerzitet od samog pocetka…naime ne znam sta je tvoja struka u Srbiji, te koje obrazovanje imas, ali ja sam gledala za sebe i uporedjivala programe za ono sto je mene interesovalo, te sam uvidela da mi mnogo vise odgovara program univerziteta nego community coledza (cena c.c. malo niza, ali program mnogo vise generalizovan nego na faxu, ali opet to je kad znas sta te interesuje od samog pocetka).
Da je skola veoma vazan faktor, koji ne sme da se zaobilazi,ako stvarno mislis da imas neki normalan zivot ovde, je i prica mog bankara iz National city banke, inace poreklom Nemca. Decko je dosao pre par godina, prvo na razmenu preko porodica, dosao je u Indianu, te se nakon nekog vremena vratio, ali je shvatio da mu se svidja u US, vatio se i upisao Bachelor za Ekonomiju i Finansije u IU Kokomu; radio je kao realtor i kao teller etc u banci…danas je na kraju Bacelora, vec se i ozenio, glavni je manager u jednoj od filijala banke, i naravno da cim zavrsi Bachelor nastavlja studije u pravcu poslediplomskih studija za oblast Finansija…i bas smo pricali skoro o skoli i slozili se koliko je obrazovanje i nastavak skolovanja vazno u Americi ukoliko osoba zeli da napreduje…a on inace dolazi iz zemlje koja je u mnooooooooooogo boljem polozaju nego Srbija…
Naglasavam da je ovo moje misljenje, mozda mnogi ljudi nece da se sloze oko nastavka skolovanja u US, ali opet i sve zavisi ko sta zeli da radi i koliko zeli da se zadrzi ovde i gde i kako zeli odavde da ide…svi smo mi drugaciji i imamo drugacije planove u zivotu…
Ovo sto procitah za minimalnu zaradu u Ilinoisu i neke satnice…ufff…pa onda je ovo u IN super, jer znam da je IN mnogo jeftinija od IL za zivot, a minimalac nam isti…
Oko kelnerisanja etc poslova…tu se u potpunosti slazem s svim napred navedenim misljenjima clanova foruma koji su vec u US… min wage je dosta nizi, jer se racuna na tips, uzimaju se mladi mladi ljudi, koji mogu da se uzimaju i part - time (citaj odmah nikakvi benefits, ili nakon sto godina…lol)… ovde moze da se radi i od pocetka srednje skole, na part time, te ce naravno svaki gazda restorana uzeti neke klince koje ce odmah u startu i mnogo manje da placa, nego nekog starijeg (citaj iskusnijeg), koji ce odmah da trazi i vecu platu i benefits i puno radno vreme ( i eto gazdi glavobolje koju ne zeli)…da ne pominjem rastorane tipa Meksickih, Kineskih, Japanskih etc…gde ce naravno da zaposljavaju svoje ljude, a ne Srbe…mislim ono, sto Zana rece, da ne pricamo bajke, nego realnost…
Napisi ti Nemanja jos po neku informaciju i pitanje sto te interesuje, odgovoricu sve sto mogu i znam…
Evo malo i naseg iskustva.
Ja sam bila nosilac GC koja nam je pala sa neba kada nam je cerka imala dve godine. Nismo se ni jednog trenutka dvoumili da li da pokusamo i smatram da smo doneli vise nego dobru odluku. I MM i ja smo imali dobre poslove u Srbiji (radili za strane firme), ja unazad skoro deset godina sto za Amere sto za Evropljane. Bili smo situirani u smislu da nismo natezali kraj sa krajem, imali kintu za putovanja, kupovine, imali dva automobia…Ali smo zeleli i zelimod a obezbedimo detetu malo bolji zivot po cenu toga da se prvih par godina u Americi pomucimo i stisnemo.
Novac smo svesno pozajmili i napravili plan kako cemo dalje ziveti kad dobijemo gc. Morali smo zajendo da udjemo u zemlju i u LAju smo ostali mesec dana dok nismo dobili sve papire. A onda smo se nas dve vratile u Srbiju. Ja sam svesno napravila takvu odluku znajuci da mi ni malo nece biti lako po povratku. MM je ostao, zavrsio skolu za kamion i poceo da radi. Ja sam nasla posao u Srbiji i krenual da odbrojavam dane, mesece i godine kada cemo vratiti dug i krenuti od nule. Tek nakon godinu dana MM je uspeo da ustedi koji dolar, sto smo poceli da stavljamo na stranu. Do tada je samo placao racunu i po malo smo vracali dug.
Posle tri meseca smo uzeli kola na kredit. FORD vrlo cesto ima deal-ove da mozes bez kreditne istorije da kupis novi auto i mi smo to uspeli da napravimo.
Stan je delio i jos uvek deli sa dvojicom kolega. Jako nam je bilo tesko sto smo razdvojeni ali nije bilo drugog nacina. Mi konacno dolazimo u jednom pravcu u decembru, dug je vracen, nesto novca ustedjeno, i sad mozemo da krenemo da da se borimo za novi zajednicki zivot.
Dete smo vec upisali u vrtic i krece u januaru (vrtic kosta ko svetog petra kajgana, ali aj to gledam kao na ulaganje u njen zivot i skolovanje jer u avgustu sledece godine krece u skolu, pa je bolje da govori jezik nego da ne moze da se sporazume sa vrsnjacima).
takodje sam je upisala u Beogradu u skolicu engleskog,zavrsila je vec dve godine i ja sam sigurna da ce ona to nagomilano znanje vrlo brzo pretociti u konverzaciju sa novim drugarima.
Meni nije u planu da trazim posamo makar prvih nekoliko meseci dok se ona dobro ne adaptira a onda cu se aktivirati i po tom pitanju. Imam preporuke americkih firmi, kolega sa kojima sam godinama radila, zavrsen fakultet, diplomu imam pravo da nostrifikujem bez dodatnog polaganja ispita ali ne mislim da ce neko da padne u nesvest kada budem poslala svoj CV. Ne bezim ni od toga da se prekvalifikujem, videcemo.
Neko je pomenuo da su postavljali pitanja nakon izlaska iz zemlje, mene niko nista nije pitao. Cak ni kada smo posle devet meseci ponovo dolazile, sve je bilo OK zu tradicionalno “welcome home”.
Jeste tesko, ali nije neizvodljivo. Mi smo razdvojeni 21 mesec.
Da mi sada neko predlozi da ponovo ovo uradim, rekla bih mu da je lud i verovatno bih odlucila da ostanemo svi zajedno, medjutim vec sada vidim da nam se kojesta isplatilo.
Svesna sam i da nas ceka naporan put i u narednih makar godinu dana, ali kad smo uspeli razdvojeni uspecemo i zajedno.
Svasta smo prosli za ovo vreme, i lepog i ruznog ali znam zbo cega - da moje dete jednog dana ima bolji zivot nego sto bi imala ovde u Srbiji. Cvrsto verujem u to.
[quote=“dmi,post:59,topic:515”]
Evo malo i naseg iskustva.
Ja sam bila nosilac GC koja nam je pala sa neba kada nam je cerka imala dve godine. Nismo se ni jednog trenutka dvoumili da li da pokusamo i smatram da smo doneli vise nego dobru odluku. I MM i ja smo imali dobre poslove u Srbiji (radili za strane firme), ja unazad skoro deset godina sto za Amere sto za Evropljane. Bili smo situirani u smislu da nismo natezali kraj sa krajem, imali kintu za putovanja, kupovine, imali dva automobia…Ali smo zeleli i zelimod a obezbedimo detetu malo bolji zivot po cenu toga da se prvih par godina u Americi pomucimo i stisnemo.
Novac smo svesno pozajmili i napravili plan kako cemo dalje ziveti kad dobijemo gc. Morali smo zajendo da udjemo u zemlju i u LAju smo ostali mesec dana dok nismo dobili sve papire. A onda smo se nas dve vratile u Srbiju. Ja sam svesno napravila takvu odluku znajuci da mi ni malo nece biti lako po povratku. MM je ostao, zavrsio skolu za kamion i poceo da radi. Ja sam nasla posao u Srbiji i krenual da odbrojavam dane, mesece i godine kada cemo vratiti dug i krenuti od nule. Tek nakon godinu dana MM je uspeo da ustedi koji dolar, sto smo poceli da stavljamo na stranu. Do tada je samo placao racunu i po malo smo vracali dug.
Posle tri meseca smo uzeli kola na kredit. FORD vrlo cesto ima deal-ove da mozes bez kreditne istorije da kupis novi auto i mi smo to uspeli da napravimo.
Stan je delio i jos uvek deli sa dvojicom kolega. Jako nam je bilo tesko sto smo razdvojeni ali nije bilo drugog nacina. Mi konacno dolazimo u jednom pravcu u decembru, dug je vracen, nesto novca ustedjeno, i sad mozemo da krenemo da da se borimo za novi zajednicki zivot.
Dete smo vec upisali u vrtic i krece u januaru (vrtic kosta ko svetog petra kajgana, ali aj to gledam kao na ulaganje u njen zivot i skolovanje jer u avgustu sledece godine krece u skolu, pa je bolje da govori jezik nego da ne moze da se sporazume sa vrsnjacima).
takodje sam je upisala u Beogradu u skolicu engleskog,zavrsila je vec dve godine i ja sam sigurna da ce ona to nagomilano znanje vrlo brzo pretociti u konverzaciju sa novim drugarima.
Meni nije u planu da trazim posamo makar prvih nekoliko meseci dok se ona dobro ne adaptira a onda cu se aktivirati i po tom pitanju. Imam preporuke americkih firmi, kolega sa kojima sam godinama radila, zavrsen fakultet, diplomu imam pravo da nostrifikujem bez dodatnog polaganja ispita ali ne mislim da ce neko da padne u nesvest kada budem poslala svoj CV. Ne bezim ni od toga da se prekvalifikujem, videcemo.
Neko je pomenuo da su postavljali pitanja nakon izlaska iz zemlje, mene niko nista nije pitao. Cak ni kada smo posle devet meseci ponovo dolazile, sve je bilo OK zu tradicionalno “welcome home”.
Jeste tesko, ali nije neizvodljivo. Mi smo razdvojeni 21 mesec.
Da mi sada neko predlozi da ponovo ovo uradim, rekla bih mu da je lud i verovatno bih odlucila da ostanemo svi zajedno, medjutim vec sada vidim da nam se kojesta isplatilo.
Svesna sam i da nas ceka naporan put i u narednih makar godinu dana, ali kad smo uspeli razdvojeni uspecemo i zajedno.
Svasta smo prosli za ovo vreme, i lepog i ruznog ali znam zbo cega - da moje dete jednog dana ima bolji zivot nego sto bi imala ovde u Srbiji. Cvrsto verujem u to./QUOTE
Sve sto si iznela je apsolutno tacno, u slicnoj sam i ja situaciji mislim sa pozajmljenim novcem i dolaskom ovde, jos nisam poceo da vracam istu semu imam sa kamionom polozio i treba da pocnem da radim, ali to su ekstremnii poslovi koji ovde donose novac, da bi polozio za kamion moras da das bar oko 3000$ koje nemas kad dodjes normalno i tako to da se ne nastavljam samo kazem da moras imati modul kako da se isfinansiras kad dodjes , ja sam izvadio zadnjih 200$ iz dzepa i u tom trenutku sam dobio posao, e zato kazem taj rizik takve vrste ne bih pozeleo ni smrtnom neprijatelju, naravno sada stvari mnogo bolje izgledaju ali trebalo je to sve preziveti.To su rizici koji nikom ovde ne padaju na pamet da se mogu desiti a veruj te mi da se to lako desava.
Da se samo osvrnem na tvoj povratak u usa posle 9 meseci, sto bi rekao moj brat da odes u crkvu i upalis svecu za to sto ti nista nisu rekli jer je ovde zakon striktan po pitanju boravka u USA, verovatno onaj na ulasku nije obratio paznju ali si ladno mogla da budes vracena veruj mi , ne govorim napamet provereno od strane advokata ovde, jer ovde imas stalno nekog da napusta USA ali se svi vracaju posle navrsenih 6 meseci van USA.
Slazem se da si morala to da napravis i srecan sam sto je sve ispalo kako treba i to je bila jedna vrsta velikog rizika.
Srecan povratak i novi pocetak.