Ima već puno sličnih tema ali nigde niko nije postavio temu o samim razlozima zbog kojih bi emigrirali za USA. Šta je to što Vas “tera” da odete zauvek u neku potpuno novu sredinu, među ljude koje ne poznajete, gde će Vas celog života (pa i vašu decu), tretirati kao dođoše i strance, daleko od svojih bližnjih…Šta očekujete da ćete promeniti u svom životu ili u budućnosti svoje porodice? Da li Vas je na ideju o emigraciji nagnalo to što nemate posao, imate posao ali nesiguran (a očekujete da ćete tamo naći posao - siguran), da li “bežite” zbog razočarenja u sredinu u kojoj ste odrasli, imate posao ali i malu platu, zbog razočarenja u bliske ljude ili rodbinu oko sebe…mogućnosti da postignete više nego što ste ovde (ma šta da je to), ili jednostavno mislite da je odlazak nešto što “ako mi se pruži šansa, nema teorije da odbijem” jer “ne može mi biti gore nego ovde”. Koji su Vaši minimalni limiti za odlazak…tj. koje dešavanje u vašem životu bi promenilo Vašu odluku za odlaskom? Ako ste zaposleni i imate solidno primanje: Da li bi to ostavili da odete u neizvesnost? Koliku bi platu ovde očekivali da Vam promeni želju za odlaskom? Dakle, puno sam nabrojao pitanja ali ona nisu karakteristična za baš svakog od nas, tj. svako se pronalazi u nečemu od tog. Razmišljanja tipa: pa kako je ovde kod nas…politička situacija i bla, bla bla uopšteni odgovori mislim da nisu za ovu temu jer…na kraju krajeva…ima ipak puno ljudi na našim prostorima koji su zadovoljni poslovima i primanjima koje rade (a da nisu kriminalci).
Hajde da ja budem prvi koji ce da se javi, pa da probijem led.
Pre jedno godinu dana sam se totalno razocarao u sistem nase drzave i vrednovanja u istoj, gde bez neke veze ne mozes skoro pa nista da uradis. Da ne pominjem sada plate i slicno, jer ne mogu da se pozalim kako zaradjujem sa svojim primarnim poslom (muzika), u mojoj trenutno sporednoj profesiji (kompjuteri) radim samo ono za sta uspem sam da se izlaktam. Posto sam zavrsio srednju muzicku skolu (muzicki saradnik), resio sam da se bacim na Microsoft sertifikate kako bih imao neke validne “papire” za sekundarno zanimanje. Opet se vracamo na pocetak price, gde na svakom razgovoru kod nas dodjem do zadnjeg kruga, pa se onda pojavi neko ko ima neku vezu i ja otpadnem.
Vise sam odgovora dobio iz inostranstva za posao nego odavde, ali kada se na pocetku price spomene radna dozvola, odmah krecu da pricaju kako je to “nemoguce” i tu se sve zavrsava. Da se razumem, ja nisam neki strucnjak oko koga se otimaju, pa sam samim tim i svestan da im je zbog mene cimanje da jure papire. U par navrata sam imao i pozive za razgovore, ali to je uglavnom od onih koji previde da je u pitanju Srbija. Cak me je jedna firma iz Portlanda kontaktirala mailom vise puta (nasli su moj profil na LinkedIn-u), a ja sam ih kulirao maksimalno jer sam znao da je u pitanju neka zabuna. Kada sam im na kraju odgovorio da sam u Belgrade, Serbia, a ne u nekom njihovom Belgrade (ima ih nekoliko u USA), vise me nisu pozvali!
Mozda sam malo prosirio pricu, ali poenta je da ovo sve radim kako bih pokusao da svojoj deci obezbedim sto bolju buducnost, ako je to ikako moguce. Muzici u Srbiji mogu da sve vratim uvek, da radim sa kompjuterima cu isto moci, ali ako ne probam da napravim nesto bolje onda cu moci samo da se kajem sto nisam probao.
Meni su upravo na pamet pale dve reci koje bi to mogle da objasne, a posto si muzicar mozda ces me i ukapirati. Elem (boldovane)
Djordje Balasevic- Ne lomite mi bagrenje
Nek su mi gazili njivom
mojom se sladili sljivom
uvek je lopova bilo
jer cuk je cuk, i vuk je vuk
Nikada zlotvora dosta
susa mi unisti bostan
i led se prospe pred zetvu
al’ led je led, a red je red
I prekardasilo
Red je red, polako komsije
ne moze samo da se udje
da se rusi tudje
lepo sam im rekao
**********
Tinejdz toba su mi bile 90-te i nekako sam se osecala da su mi unistili sve prilike za bilo sta normalno kojekakvi zlotvori, nedostatak pravne drzave, degradacija moralnih i bilo kakvih vrednosti, ekonomski sistem kojim vlada haos, gorcina u ljudima, svakodnevni bes i nemoc koji vecina oseca kad vidi da nema dovoljno novca da poplaca racune itd. Jednog dana mi je PREKARDASILO. Da ne budem politicki nekorektna ali to je bio dan kad su Radikali preuzeli vlast u Novom Sadu. Delovalo mi je kraja ovom nema (pogotovu mrznjama prema razlicitima od sebe), a i bila sam u pravu s obzirom ko je danas preuzeo vlast - oni isti protiv kojih smo setali ulicama (neki od nas). Uradila sam sve redno sto se ocekivalo od prosecnog deteta moje generacije. Dan nisam bila nezaposlena u Srbiji. Bez plate da, ali nezaposlena ne. Zivela sam u porodicnom stanu, vozila porodicna kola, imala posao za koji su svi govorili da je jako dobar. Ali falilo mi je SAMOSTALNOSTI. Da znam sta ja mogu da postignem. Falilo mi je da mogu da budem svoj covek. Da odem i kupim sebi kola. I stan i kucu ako pozelim. Da ako imam dete, odem u prodavnicu i samo uzimam sta mi treba (kao u utopiji o socijalizmu) a ne da se stiscem i nemam ni za nove patike. U pocetku sam ove zivela materijalno losije nego u Srbiji, putovala manje i slicno. Ali proslo je i to. Sad ako hocu mogu da odem da kupim kucu. U Srbiji bi kao i vecina ceo zivot ocekivala da se cudo desi posto sa mojom platom to bi bila misaona imenica. Samo znam prijatelje koji su se skucili preko porodice li lukrativnijihh zanimanja od mog poput bankarskih.
****************
A moja omiljena pesma svih vremena kaze ovo:Time
Ticking away the moments
That make up a dull day
Fritter and waste the hours
In an off-hand way
Kicking around on a piece of ground
In your home town
Waiting for someone or something
To show you the way
Tired of lying in the sunshine
Staying home to watch the rain
You are young and life is long
And there is time to kill today
And then the one day you find
Ten years have got behind you
No one told you when to run
You missed the starting gun
*************
E, ceo zivot nastojim da to u pesmi nisam ja. Ako vidim sansu uvek cu da je zgrabim pa cu posle da dumam sta sad jel to bilo najbolje ili ne. Probam pa vidim. I zato ne ostajem da tapkam u mestu i kukam nad ljutom mi sudbinom.
:bravo:
Necu da ulazim u politiku dalje jer nije ni mesto ni vreme, ali samo moram jos jedan razlog da dodam. 1999-te godine, nakon bombardovanja, mogao sam da odem gde sam hteo, posto sam bio raseljeno lice sa Kosova. Ali, tada nije imao ko da me posavetuje, pa je ta sansa otisla u nepovrat. Zato, ako mi se bude ukazala druga sansa, necu je pustiti da ode tako lako, jer opet moram da citiram sebe "ako ne probam da napravim nesto bolje onda cu moci samo da se kajem sto nisam probao"!
Ja postavio temu a nisam ništa u vezi sebe napisao!!! Zadnje 4 godine sam upisao i diplomirao na Muz. akademiji u B.Luci - klarinet. Vec sam prelazak iz Srbije za BiH sa zenom i (tada) sa bebom od pola godine, gde nikoga ne znamo i nemamo posao, bio je…ko i odlazak u USA…samo mnogo gore jer kao redovni student nisam mogao nista raditi sem tezgariti. (a niko nece da te i primi, a ni zenu, kad nemamo BiH papire). Dakle, za ove 4 godine sam diplomirao i trebalo bi da od januara 2013 dobijem posao u struci (predajem klarinet) u muz. skoli ali ne u B.Luci vec dole u Hercegovini (isto BiH). Pored redovnij svirki a i vanrednih, poznanstva sa jako puno muzicara koji me po potrebi zovu, imacu prekretnicu pocetkom sledece godine, kad budem morao sve to odbaciti i preci opet u sasvim novu sredinu…doduse ne kao “obican” tezgaros…(vec diplomirani). I suprugu ceka solidan posao tamo gde budemo otisli. Posto nema u toj (a i siroj) oblasti, strucnjaka kao sto sam ja, imam sansu da radim u nekoliko skola a i honorarno, a jos je tu i “tezgarenje”. Stan mi je direktor maticne skole u kojoj cu raditi, vec nasao (100m od skole kod njegove tetke) a i sredjuje mi radnu vizu (u avgustu sam uredno konkurisao ali odbijen samo zato sto nemam drzavljanstvo tj. radnu vizu).
To je za sada sve na dogovoru, ali se iskreno nadam da ce sve biti kako mi je direktor rekao, jer…nije nikog bilo na konkursu moje struke a nema NI JEDNOG TAKVOG prijavljenog na njihovom SIZ-u za zaposljavanje.
To mi je samo takva sansa da u novoj sredini postignem nesto ali i pored toga ja sanjarim o necem vecem tj. odlaskom za USA. Sad…kako to sve izvagati? Pa vec sam pisao negde, ali ako mi se “omakne” da budem selektovan, gledacu da prvo sam odem za USA, (po zavrsetku skolske godine - negde krajem juna), pa onda imam naredna 2 meseca raspusta da tamo nesto adekvatno potrazim. NE BILO STA, jer zasto bih menjao rad u struci i ugled koji bih imao, za nesto sto moze svako da radi. Ako za 2 meseca nista adekvatno ne nadjem, vracam se nazad i nastavljam gde sam “stao” i nista ne gubim (sem para za odlazak i ostale troskove). Ako pak nadjem, dodje mi porodica i picimo svi slozno dalje.
I sam sam razmisljao o nekim kursevima za programiranje ili sta vec, posto sam za racunarom 10sati dnevno najmanje, vec 20godina (ali ne na F.B ili slicnim potrosacima vremena) da i sam obezbedim neke “licence” koje bi mi u USA koristile. Moram da se raspitam dobro, kako se tretira muz. akademija kod njih, da li imam pravo da predajem…Sto se tice svirke, posto pored klarineta sviram i sax, verujem da bih se vremenom ubacio u neku grupicu pa malo svirke jazz-a, word musike ili sta vec bilo nece biti na odmet. Dakle, moglo bi mi u USA biti dobro ako se i dobro pripremim za to.
Naravno, ako se, nedaj Boze, nista od svega ne desi u januaru tj. ne predjemo u drugo mesto i ne dobiujem posao…onda stvarno nemam ni mrvicu dvoumljenja da li bih otisao ili ne. Definitivno onda za mene u struci nigde vise nema sanse na nasim prostorima, pa mi je svejedno sta bih radio. Ali ne cekajuci na to dal cu biti selektovan ili ne, krenucu u ucenje jezika i te kurseve za komp. Nece biti visak ako covek bilo sta zna vise nego sto je znao.
Epilog: U pocetku sam ove zivela materijalno losije nego u Srbiji, putovala manje i slicno. Ali proslo je i to. Sad ako hocu mogu da odem da kupim kucu. U Srbiji bi kao i vecina ceo zivot ocekivala da se cudo desi posto sa mojom platom to bi bila misaona imenica. Samo znam prijatelje koji su se skucili preko porodice li lukrativnijihh zanimanja od mog poput bankarskih. Osecam samostalnost. Sama sa muzem gajim svoje dete bez jedne pare dobijene sa strane. Bez i jedne sekunde necije pomoci sa strane. I ponosna sam na to. Mogu da menjam poslove ako pozelim, da imam ambicije, ne uludo nego one prave, ostvarljive. I da sanjam naveliko. Sto bi rekli ovi “dream big”. Predajem predloge za projekte od cifri odkojih mi se vise ne vrti u glavi kao najnormalniju stvar. Niko mi ne ispravlja naglasak, ne drzi mi predavanja kako da zivim svoj zivot. I da vam pravo kazem - slobodno disem. Nostalgija se javi samo ponekad ali zahvaljujuci Skajpu i to je nesto sto maltene se vise i ne desava.
I ja isto imam plan da odem sam kada me izvuku , jer mislim da je to najbezbolnija opcija sa dvoje male dece cimati se odmah. Boze zdravlje, gledao bih da odlozim viziranje maksimalno kako bih mogao da organizujem sve sto se moze odavde organizovati, pa da odmah po dobijanju vize odem i probam da se sredim u sto krace roku. Koliko ja znam, u roku od 6 meseci mora da se ode, tako da bi zena i deca dosli najkasnije za 6 meseci ako sve bude kako treba. Ako pak ne bude, onda cemo praviti letece planove, jer sam silom prilika i to u zivotu naucio.
A kod ovakvih situacija se setim mog tece, koji je meni i njegovom sinu jednom prilikom rekao "Deco ako hocete da idete zbog vas rasmislite, ali ako idete zbog vase dece onda vas podrzavam!
A sto se tice medjunarodnih kurseva, dobro preseci sta ces da pohadjas tj. sta bi ti najbolje leglo. Ja sam se tako odlucio za administraciju jer u programiranju nisam mogao da se nadjem.
Palanacki mentalitet, elementarna neobrazovanost i zatucanost ljudi, uz apsolutnu i konstantnu frustraciju i apatiju.
Pogresan sistem vrednosti i prioriteta, emocije umesto razuma itd.
Kasnjenje u skoro svemu za ostatkom planete.
Politicko-socio-ekonomski haos, visedecenijsko ad-hoc ponasanje vlasti, bezidejnost, apsolutna nestabilnost sistema.
Verovatno jedna od najgorih poslovnih klima, nesigurnost investicije, nemogucnost napredovanja (bez veza, vezica i reketa), prakticno nepostojanje pravnog sistema (o nezavisnom da i ne govorimo) uz istovremenu strogu zabranu licnog sprovodjenja istog.
Nikakav povrat ulozenog (poreza, doprinosa, itd.) - skolstvo, zdravstvo, infrastruktura u raspadu.
Sigurno ima jos, samo trenutno ne mogu da se setim
Ha, ha, ha…pa jeste…to je globalni problem a to sve znamo preko Dnevnika, svaki dan nam govore. Nisi pisao o SVOJIM, razlozima.
E ja se slazem sa ovim tvojim spiskom samo bi dodala jos i hronicno misljenje da se sve zna i u sve razume zvani strucno Dunning–Kruger effect
@ vuxanne: Tacno, to sam zaboravio. Ali ima i jos (guranje nosa gde mu nije mesto, mali bogovi birokratije itd.), samo tesko se setiti i nabrojati sve…
@ curlika: Ne kapiram, to su moji razlozi. Materijalno sam ok, kao neka srednja klasa (ili niza-srednja, kako kad) - dakle daleko bolje nego vecina. Ali to sto sam nabrojao mi svakodnevno smeta.
Od U.S. ne ocekujem nista sem lepe prirode i vise sansi, a s obzirom da ne planiram nigde van engleskog govornog podrucja, ispadne kao najbolja destinacija (Spanija, Italija i Grcka su interesantne ali po sistemu vise lice na Srbiju nego U.S. a Nemacka, Svedska, Norveska i sl. ne dolaze u obzir zbog jezika i klime)
BTW. tesko da su to “globalni” (pa ni lokalni) razlozi - vecini ljudi npr. prve 3 stavke uopste ne smetaju, stavise, smetalo bi im da je drugacije
Ja bi otišao prvenstveno iz razloga što je kod nas primarna misao svakoga zaposlenog čovjeka kako da zadrži posao, plaća više manje ako je redovna ali bitan je posao jer ako ovog izgubiš pitanje je kada ćeš drugog naći i kada je priča tako postavljena jednostavno nema naprijed samo tapkaš na mjestu i ne mrdaš a godine prolaze. Druga stvar je da je ovdje baš nekakva kolektivna depra i sivilo a najgore je što uopće ne ide na bolje, tješim se da će dogodine biti bolje ali već su tri prošle a ja ne mrdam, nema perspektive a od života bi ipak htio nešto više od pukog životarenja, želim kvalitetan život za sebe i danas sutra za moju familiju. Da jednom godišnje mogu na skijanje, ljetovanje i još koji vikend negdje zapaliti, žalosno je što je to kod nas luksuz. Ne smatram da bi me sve to tamo dočekalo ali smatram da bi tamo dobio priliku i na meni je koliko dobro bi je iskoristio (btw bio sam u usa 4 puta, živio u nyc 3 mj i nisam upoznao ni jednog našeg čovjeka koji se nije snašao) a ovdje kod nas ne možeš dobiti ni tu jeb*** priliku. I za kraj, ljudi kažu da ni tamo više nije kako je bilo ali kad smo mi mislili da nam je najbolje njima tako nije bilo ni kada im je bilo najgore.
+1, pa makar radio kao cistac ulica, jer ti i za to ovde treba veza!
1, a i svi ti nasi sto kukaju, nijedan se nije vratio nazad!
Ne ocekujem nesto bolji zivot, naravno da ga prizeljkujem. Realna sam, nisam strucnjak u nicemu. Zivotarim na poslu na kojem nema napredovanja. I da se uspijem zapoliti u struci imala bi duplu placu nego ovdje, malo vise u biti. Gledala sam u njihovoj ajmo reci komori da je to prosjecna placa za moju struku, moze i biti duplo veca ali to je sreca ako na tom mjestu nadjem posao i kada platim stan ostane malo vise. To je za sada najbolji scenarij. Naravno trudila bi se, dala bi sve od sebe jer ako vidim sansu takvog sam karaktera (bar do sada bila) da cu je probati uhvatiti. Ali najvise od svega bi se zrtvovala za svoju kcer. Ona je taj okidac. Zelim da izraste u svijetu sansi. Zelim da ima da za vikend zapali negdje kada naraste. Da ne gleda na svaku kunu ako zeli s drustvom na kavu. Da ne razmislja dali ce na godisnji van grada, vec da samo bira di ce. Ne da zivi da radi, vec da radi da zivi. Ne da joj visi posao nad glavom jer ako ostanes bez njega nema vise. To je bilo to od zapslenja. I naravno ima mamu koja bi ju piknula ako bi zastala u iskoristavanju zivota.. Jos bi se raspisala ali nezgodno mi s moba..
Krenuo sam da odgovorim odmah cim je otovrena tema, ali je nestala struja na sred pisanja i odlucio sam da sacekam malo. Bili na groblju, vratili se, pravili pizzu za veceru a ja za to vreme dobro razmislio zasto u stvari ja zelim da odem.
Radim za drzavni minimalac, kao i vecina svih nas. To je tacnije 20.000. Znaci ako se sracunam sve ukupno dodjem do 2.000 evra godisnje. Imam 26 godina jos uvek zivim sa mojima. Suvise je jadno to sto ne mogu da se osamostalim ama bas nikako. Kirija za stan bi mi izasla 150 evra, za ostatak bi platio racun za struju a za ostatak mi ne bi preostalo nista. Iako zivim kod svojih, od plate platim racun za telefon, internet i stvaim sa strane pola plate. Mada sada kako se priblizava intervju, moram da pocnem jos vise da ostavljam sa strane. I ne mogu da izvucem mesec a da ne odem u minus. Dve godine sam radio da otplatim upis apsolventskog staza. i cene izlaska na ispite. Na posao idem 9 meseci biciklom, a 3 autobusom. Kupio sam letos na kreditnu karticu patike i dve farmerke da imam za posao jos uvek nisam otplatio sve. Mesecna kamata maletene izadje kao i jedna rata, al sta da radim drugacije ne mogu da platim. Dolazi zima, ostao sam bez jakne, opet i najjeftinija jakna kod kineza je oko 5.000. A najgore od svega sto sam pre neki dan shvatio koliko smo postali siromasni. Mleka nisam pio mesec dana jer nemamo para da kupimo :smrc:. Mislim da mi je sa ovim prekipela svaka casa koju imam.
Trenutno posao koji radim, 90% ljudi misle da sam dobro placen. Samo niko ne zna da me placaju minimalno. Topli obrok mi je 128 dinara mesecno. Izracunao sam da za taj topli obrok mogu nedeljno jednu kiflu(ako) da kupim za te pare. Mesecna karta je 1990, dobijam polovinu. E sad ako mesecno spunimo target dobijamo bonuse. Istina, pre smo mogli mesecno da dobijemo i do 100 evra bonusa. A sada kada dodje kraj meseca i razbijes se od posla, a moras da radis kao nenormalan, i posto je prodaja u pitanju moram da lazem i da muljam ljude i kada shvatim da sam za sav svoj mesecni trud dobio 1500-2000 bonusa, hvata me muka.
Al moram da cutim, jer po statisci spadam u tih 49.5% procenata srecnika u Srbiji koji imaju posao.Vise od polovine nezaposleno. Drugi posao ne uspevam da nadjem. Od stranaka sam odustao. I u stranci treba da imas debelu vezu da bi dobio posao. Ako mi neko kaze da preko stranke mozes dobiti posao ja cu ga licno pljunuti na sred cela. SEDAM godina sam kao budala radio po strankama. Svaka ijedna akcija bio sam medju prvima koji si dosli. Koliko puta sam bio i jedini. Nijedan posao nisam dobio. Ni veza ne pomaze za dobijanjem posla. Imam i rodbine i poznanike i prijatelje koji rade u drzavnim firmama ni oni me ne mogu ubaciti. A kaze ministar finansije da je najgore proslo. E to je deo mog finansijskog aspekta koji me tera da odem odavde i da se nikad vise ne vratim.
E druga stvar, svi mi govore kako ni u americi ne cvetaju ruze. Mozda ne cvetaju, ali bar za razliku kod nas gde se cak i korov od ruze osuilo, tamo se moze naci po koji cvet. I nek mi kaze ko sta hoce, ali tamo i sa najamnjom satnicom moze se preziveti. Znam jer sam izracunao.Ako se covek dobro ukombinuje i zna svoj plan da sprovede na delo, i na kraju zna sta zeli da postigne u svome zivotu taj ce i uspeti. Uvek volim da kazem kad se hoce sve se moze. Dobro sa delom meni je lakse jer idem sam, pa mogu kako hocu. I ovde sam konobarisao od svoje 15-te godine, mogu i tamo to da radim za pocetak dok se covek ne snadje. A sve ovo sam rekao jer me mnogi ubedjuju da je bolje da odem negde u evropu jer je bolji zivot. A iskreno ne bih se toliko slozio sa tim. Ne gledam se sa finansijskog aspekta. Meni se Amerika svidja pa svidja. Svidja mi se taj mentalitet, svidja mi se taj narod, ta zajednica i ta predela. Svidja mi se to sto je kao zemlja interesantna sama po sebi. Sto mozes da zivis u turistickim mestima umesto da ih posecujes, sto mozes da budes i ti turisticka atrakcija maletene. A sto je najvaznije to je zemlja mogucnosti. I to mi je dovoljan razlog da bi otisao.
Treca stvar…znam da je neko rekao da ne zeli da politizira i znam da zbog ovog moze nastati diskusija, ali moram da kazem par reci. Naime danas sam u blicu procitao clanak u novinama gde pise ko je koju fotelju dobio a sta je radio pre toga. Mislim dovoljna vam je cinjenica da je jedna modelsica dobila mesto poslanika, pitam se kako i zasto. Obicno nisam osoba koja cinicki omalovazava ljude, ali u ovom slucaju cu da napravim OGROMAN izuzetak. Plesacica Granda je “asistent” direktora EPS-a. Pitam li se gde su se upoznali. Vlasnik pecenjare i poker aparata je diretkor Kolubare. Da bi Koridor Srbije preuzeo biznismen cije su firme u blokadi. u UO Aerodroma je imenovana strucni veterinarski tehnicar. A na sve to ja cu da citiram autora Predraga Mihajlovica, koji je u Blicu napisao
Ne zlim da ulazim u partijska desavanja jer nisam ni na jednoj strani. Prestao sam da dajem glas bilo kome. Ove godine nisam isao ni da glasam. Jer mislim da niko nije vredan mog glasa. Svi su isti. Svi gledaju samo svoja posla. Svo su oni biznsmeni, svi oni tu radi profita.
I na kraju, ako zbog niceg drugog, zelim da odem odavde zbog mentaliteta ljudi. Iskreno muka mi je od tih velikih srpskih patriota koji sveta nisu videli veceg od svog monitora, muka mi je od ljudi koji naprave krug oko zene koju je auto udario a niko da izvadi svoj smartphone da pozove hitnu sluzbu jer boze moj, to ne spada u paket. Muka mi je navijaca i ekstremista koji ubijaju ljude a prolaze nekaznjeno, muka mi je od ponosnih strejtera koji nabadaju pedere na kolac, muka mi je od ljudi koji moraju u tudj zivot da zaviruju jer svoj nemaju. A najvece zlo od svega mi je to sto se kod nas cene zlocinci. Najlaksi nacin da postanes face je da istuces zenu od batine, jer je skuvala preslan rucak, i posle isti taj dogadjaj uz rakijicu prericavas u kafani.
Necu da idem dalje od sebe…Pre nekog vremena odem kod lekara zbog bolova u grudima, doktor salje dalje na preglede. Odem kod kardiologa, ne moze da mi radi ultrazvuk jer ne radi aparat,nema tu nista, vi umisljate i tako dalje. Odemo sa kevom kod privatno kod istog tog kardiologa, uradi mi ultrazvuk na nekom prastarom masinm, kaze on ima nesto ali nista ozbiljno. Dodjite sutra u bolnicu da vam uradimo ultrazvuk sa tim boljim aparatom, a ja i keva :blink:…odemo mi sutradan, uradi opet ultrazvuk, opet nista ozbiljno…i tako se godinu dana vukli od doktora do doktora, svi kazu dodjite kad postane ozbiljno, oni ce meni. Nedugo posle odluke da batalim lekare i da odustanem od svega, slosilo mi se dosla hitna po mene i zaglavim u bolnici, dijagnoza upala srcane kese, patoloska tecnost tek krenula da se formira, kaze meni isti taj kardiolog(sada nacelnik kardiologije) citiram njegove reci"Imao si srece ovog puta, za dlaku si izbegao operaciju. Sledeceg puta ces znati pa da na vreme ides kod lekrara" :wtf:
E takvo mi zdravstvo mi placamo u Srbiji.
Ne znam vise iskreno ni sta sam napisao a sta nisam. uglavom vecinu sam napisao zasto zelim da odem odavde. Ako nekome nije dovoljno, mogu jos da pisem.
21 mi je godina, i na 2. sam godini povijesti i engleskog jezika i književnosti. Smatram da trebam otići dok sam mlad. Razloga imam koliko hoćeš.
Htio sam postati vojni pilot, ali nažalost slomio sam nogu 3 mjeseca prije liječničkog. Ranije sam skidao gips (s rizikom izvrnem gležanj do kraja), ali nije pomoglo. U grupi od 12 ljudi, bio sam drugi najbolji, da bi me srušili na refleksima zbog noge, i nisu mi dali drugu priliku. Prošao je lik koji je tek koji tjedan prije prestao pušit marihuanu:wtf:. Od 10 mjesta, popunili su samo 6.
Osim razočaranja u sustav, i dalje želim biti pilot, ali kako da se iškolujem ovdje, s kojim novcima? I što ću, nego sam upisao se na filozofski faks (lagan je, ali mi nije do toga da budem profesor).
Dođem na faks, i učim gluposti, Hajde, na engleskom učim zanimljivo i potrebno, jer su i profe bili po svijetu i znaju kako raditi. A iz povijesti mi stavili j… arheologe za predavače (koji naravno tupe o arheologiji i iskopavanju, a ne o povijesti i kritičkom razmišljanju) i jednog lika koji je završio srednju ekonomsku, diplomirao pravo, doktorirao nautiku, da bi mi on na kraju predavao 4 predmeta iz povijesti u prvoj godini. Onako, upali word i prepisuj svaki sat sve redom…
Faks mi je od 8-20 sati, razbacan s pauzama od 45 ili 90 minuta. Katastrofa, za ubit! Ne izlazim uopće (jer ne želim), ali sam trenirao borilačke vještine, da sam na kraju morao odustati od toga zbog rasporeda. Isto mi se dogodilo i s plesom. Jedan kolega i ja smo se htjeli pridružiti osječkim Cannonsima (američki nogomet), ali evo već dvije godine ne možemo zbog rasporeda.
Zbog istog razloga ne mogu ni posao naći.
Eto, to je ukratko moja razočaranost sistemom:no:. Zato bih htio, dok sam mlad, iskusiti američki sveučilišni život.
E sad, ja još živim na selu. Bio sam na par mjeseci u Rijeci i Zagrebu u osnovnoj i srednjoj školi, kada su mi se ti gradovi sviđali. Sad su mi nekako maleni, jednostavno sam ih prerastao. Osijek sam doslovce u prvih mjesec dana propješačio, ali to je dosadan grad, selendra:belj:.
Jednostavno imam potrebu otići u neki svjetski velegrad. Moji prijatelji me već odavno karakteriziraju kao nekakvog nomada ili skitnicu, jer misle da bi mi i NY dosadio nakon par godina.
Rekao sam da ne izlazim, jer jedino što moji vršnjaci rade kad izlaze, jest da se obloču koliko mogu, i samo partijaju. Bez alkohola ne znaju kako da se zabave. Meni treba veliki grad s puno sadržaja. Volim ja kafiće, barove i klubove, ali oni kod nas služe samo za kavu i pivo:beer:. U srednjoj sam imao ekipu s kojom bih stalno išao na biljar ili pikado. Matere ti, ništa od toga ne mogu nać u centru Osijeka… Tu su i treninzi, ples, avijacija… Pa ovdje si ne mogu priuštiti ni da odem u teretanu!!!
Tu su i financije. Da završim ovaj faks, najbolje što mi se može dogoditi je posao u srednjoj školi. J… to. Što da radim s 5-6 tisuća kuna? Ni stan, ni auto, ni p… materinu se ne bih mogao priuštiti. Ni moji nemaju para, i sad me jedva izdržavaju iako imam stipendiju. I otvoreno su mi rekli da nemaju para za sve nas (ja sam najstariji od 3 djece), pa se nadaju da bih ja mogao školovati brata i sestru :smrc:.
Mlad sam, marljiv. Ali faks koji vrijedi k… mi ne dopušta pravi život kakav sam si zamislio kao čovjek u ranim dvadesetima. U garsonjeri u Osijeku nemam ni TV ni internet. Svoju ušteđevinu koju sam štedio cijeli život sam morao dati na glupavu školarinu zbog zavrzlama i stalnih mijenjanja pravila studiranja. Žalosno mi je da kad dođem navečer doma, jedino na pameti mi je leć u krpe:sleeping:. Tako bacati život i energiju…
Radim doma, učim na faksu, uopće se ne zabavljam, nemam para… kao ni razlog za ostat u Hrvatskoj. Osim jednog para smeđih očiju :inlove:
Pod broj 1 - klima. Čim toplija , to bolje. Negdje gdje su snijeg vidjeli samo u udžbenicima iz geografije.
Pod broj 2 - promjena okoline.
Pod broj 3 - cjeloživotni strah od toga da umrem unutar 10km od mjesta rođenja.
Eto, ne sanjam nikakve kuće u predgrađu, 2 auta ili pak dolazak natrag sa USA tablicama da cijelo selo vidi da sam gastarbajter 
Daleko od toga. Kretanje, čim brže i čim dalje. I skromnost, to je vrlina. Sretno svima na lutriji 
Suprug i ja imamo sasvim fina primanja. Kada kažemo da zajedno zaradimo oko 160.000 mesečno (moja plata je oko 100.000 RSD a njegova 60.000) ljudi samo prevrnu očima. I shvatam da je za 90% ljudi to i dalje samo san. Plaćamo kiriju, počeli smo kuću da gradimo, stigli do pola ali uz kredit, auto - takođe uz kredit, ove godine smo bili na Krfu, prošle na Tasosu…Sve u svemu, nije nam loše. Budućnost iz ove perspektive u Srbiji i ne izgleda loše, a mi u poslednje dve godine razmišljamo samo o tome kako da odemo.
Ono što meni ovde najviše smeta je kolektivni nedostatak želje da nam bude bolje. I prezir prema ljudima koji žele nešto više u životu. I to neko prećutno amnestiranje zločinaca i kriminalaca… nema veze što neko prima mito dok god od mene primi mito da mi nešto završi… nema veze što je neko počinio zločin negde dok god je Srbin (Hrvat ili Bosanac za svoje)… nema veze što se poslovi dobijaju preko veze, bitno je da ja nadjem nekog da mene ubaci… Mogu ovako u nedogled.
Ne zelim da mi deca rastu u ovakvom društvu, ne želim da prihvate ova merila vrednosti. Zato mi dižemo sidro i odlazimo.
Ovo je po meni sasvim dovoljno, i u potpunosti se slazem. Slazem se sa svim sto je napisao, svima nama je ovako manje-vise, ali da je dobro, NIJE. Da je dobro, ne bismo se ni prijavljivali.
Moji razlozi bi bili zelja za boljom buducnosti i buducnosti moje buduce djece.
Odrasla sam vani i vidila sta znaci kad zivis u nekoj drugoj zemlji, gdje cak kao i izbjeglica, imas mnogih mnogucnosti i opcija nego ovdje u svojoj rodjenoj zemlji. Za 8 godina roditelji su uspjeli skupiti oko 60.000KM, ne racunajuci kirija sto se placala, odjeca, hrana, putovanja razna, onda sto se rodbini slali paketi svaki mjesec ovdje u BiH sa hranom odjecom i pare su se slale.
Engleski jezik sam naucila vani, i to sto sam u BiH u 3 razredu gimnazije ucila, to sam u njemackoj ucila u 5 razredu osnovne skole. Brat zavrsio skolu u njemackoj i dobio bio ponudu za posao. Zivili smo u velikom stanu, imali smo sta god smo htijeli.
OVDJE…
Za 13 godina sto boravimo ovdje, majka i otac nemaju marke ustedjeno, a iste poslove rade i to sa istim naporom kao i tamo, ako ne mozda jos i gore. Ne mogu da nadjem posao, studirala sam pravo. Imam hrpu odbijenica (i to taman za 2 zime imam prapira da vatru lozim). Neznam nikoga da bih imala neku stelu il nesto da me ubace za posao. Isla sam cak trazila "“cenife” da cistim, odbili su me (stvarno nisam znala da moras imati i radnog iskustva u pranju i ciscenju wc-a).
Volontirala 2 godine i dalje kao volontiram u nevladinoj organizaciji, kofol bore se za mlade bla bla…moras biti aktivan da bi dobio posao jer su trazili radnika, visila sam u njih i to sta god treba radila sam, ako im treba pomocnica odmah ja uskocim “evo me ja cu”, na svaki projekat se prijavim, sve redom obavljala…i na kraju opet nekoga primili preko stele.
Kad su konkursi za posao odmah gledaju nacionalnost, ovih ima previse, ovih premalo, umesto da gledaju kvalifikaciju i radno iskustvo.
Onda zaposljavaju sve mamine i tatine sinove ili nekog sa strane dok omladina i ostali iz Brckog mogu sjediti kod kuce i gledati kako je neko iz Sarajeva, Mostara, Bijeljine, Osijeka, Beograda itd itd dobio njihovo radno mjesto.
Onda ljudi su puni mrznje, samo pricaju o proslosti i fokusiraju se na “eh to je bilo to se radilo, eh ovi su ovo, ovo je ovo”, a niko ne razmislja sto nemaju hljeba da jedu i niko nema poslova, kako tu neku promjenu naciniti a ne dozvoliti da te sami tvoji lazu u oci i kradu ti mrvu hljeba iz usta.
Nemamo pozoriste, nema kina, nema kuglane, nemamo setaliste kako treba, ma nemamo jedan normalni pisljivi restoran da mozes normalno otici sa rodbinom, momkom, muzem itd na veceru…ama bas nista…i u starim kaubojskim filmovima vise atrakcija i poslova i zanimacije nego u nas u 21 vijeku.
Eh to su razlozi sto hocu da idem…povraca mi se od cijelog balkana.
Zato molim BOga za neko cudo, jer mislim da ih i zaboravila odakle sam cim bih krocila u USA.