Nastavak sledi (moram da podelim u dva dela, forum ne dopušta ovoliko dugačke postove)
Izvor: Saša
Zanimljivo!Jako zanimljivo!
pročitao sam to, ne tako davno, negde… možda na krstaricinom forumu ili nečijem blogu.
Ali deluje onako iskreno, što je bitno 
bio je taj tekst već ovde, čini mi se link je vodio do serbiancafea
Evo jos par zanimljivih prica sa infostuda.
http://poslovi.infostud.com/info/iskustva-iz-inostranstva/#469
Ovo sto je covjek napisao, cini mi se jako realno.
Tako otprilike i ja zamisljam Ameriku (naravno bez iskustvenih detalja).
Mislim da mnogi imaju o Americi utopijsku sliku - o zemlji snova gdje prilike padaju s neba. Mislim da nije dovoljno imati san da bi se uspjelo u “zemlji snova”, treba imati plan, kvalifikacije, komparativnu prednost.. i što sve ne. Jer ako nisi uspio u zemlji u kojoj si sad, i ako tu životariš, životarit ćeš i tamo.
Na osnovu iskustva od 5 meseci iz 2007. (J1, Work and Travel) slozio bih se s vecim delom teksta, mada smatram da je Sasa isuvise naglasio negativnu stanu zivota i rada u USA. Bukvalno sve zavisi od sopstvenog angazovanja i licne motivacije. Moze se i napredovati, ali i nazadovati jako brzo. S tim u vezi, svi oni koju odu, pa se razocaraju jer nisu imali snage, volje i zelje da opstanu tamo, kukaju na sav glas i negativno komentasisu svoje iskustvo, odnosno sopstveni pad. Upravo zbog toga mi se najvise dopada Sasin opis kukanja. Treba pokusati, potruditi se i postoji realno mnogo veca sansa da se nesto postigne, nego ovde. Ne previse, ali ipak nesto.
Divan text
[QUOTE=]u usa sam već 15 godina sa porodicom i nisam nikada bio bez (odlicnog) posla.
Amerika je haos. Svako za sebe. Ne postoje tzv. „safety nets” niti će ti iko pomoći da se snadjes u bilo cemu. Ovde se ocekuje da sam sve planiras od toga šta ćeš jesti (od pomije od burgera za 99c do organic hrane) pa do toga gde će ti i u kakvu skolu dete ići, kakvu ćeš imati penziju i sl. Ta strateska planiranja su nešto na šta nas covek nije navikao.
Dalje, ovde je sramota kukati. Ako kukas za bilo šta u najboljem slučaju ti kažu da si sam kriv jer nisi radio dovoljno a u najgorem te samo proglase za looser-a i prestanu da budu u kontaktu sa tobom. Nas covek je navikao da kuka i da se samosazaljeva i da ocekuje od drugih da mu u tome prave drustvo. Ovde prolazi akcija.
Dolazak u usa je ogromna odluka, zivot je ovde potpuno drugaciji nego u evropi po socijalnim normama i sl. Ovde je apsolutno necuveno da dodjes kod nekoga a da se prethodno ne najavis. Takođe, ovde se ljudi ne druže po prostornoj blizini („komsije”) nego po klasnoj pripadnosti, rasi i novcu koji imaju. To je takođe teško shvatiti nekome ko je dosao iz jugoslavije/srbije.
Rodbinske veze skoro da ne postoje. Jedan brat može biti milioner a drugi beskucnik. Objasnjenje je da je svako imao svoju sansu, jedan iskoristio a drugi ne. Ovde kada se vidi beskucnik na ulici svi kažu „njegov problem” a čini mi se u vecini ostatka sveta se to smatra drustvenim problemom.
Razdaljine su ogromne. Biti jako blizu nekoga za često druzenje je sve do sat voznje. Biti blizu da se posecujete par puta godisnje je do na 2-3 sata avionom. U vecini delova amerike skoro ništa se ne može obaviti peske. Ne postoji „sidjem dole po hleb i mleko” nego se ide jednom nedeljno, vozi se 30-45 min do velike prodavnice u kojoj se kupi sve za nedelju dana. Sve ostalo je neracionalno gubljenje vremena i benzina.
Plate zadnjih nekoliko decenija (od skidanja sa zlatnog standarda) normalizovano idu dole. Ne prate inflaciju. U nekim strukama je od nedavno drasticno teze opstati zbog outsourcing-a (tu mislim i na moju struku). Outsourcuje se sve zivo, čak i pregledanje rentgenskih snimaka po bolnicama.
Amerika se po meni dobro opisuje u sledeće dve kratke teze:
- Amerika = dobrovoljno ropstvo
- Amerika = opportunity, not entitlement
ako si sposoban da pod robovlasnickim uslovima iskoristis opportunity (sansu) jer ti ništa nije samo po sebi dodeljeno (entitlement) onda će ti biti ok.
Ljudi se ovde druže po enklavama. Indijci sa svojima, kinezi sa svojima, ameri belci sa svojima. 99% kontakta između enklava se ostvaruje u poslovnom okruzenju gde su svi maksimalno politicki korektni ali nikad ne znaš šta stvarno misle o tebi. Pozvati nekog privatno a da radis sa istim je jako retko, jedino ako se izuzetno uklapate. Ali znaj da ti to ne kupuje nikakve poene kod njega na poslu i da će te lako otpustiti ili iskritikovati pred svima ma kako se privatno druzili. Neko to zove „egalitarian meritocracy”. Svi smo isti i vredimo iskljucivo onoliko koliko doprinosimo na radnom mestu.
Ljudi su ovde commodity. Potrosna roba. Covek ovde ne vredi ništa. Ako nestanes, sutra na poslu će te zameniti jedan od 100000 indijaca, kineza… Ogromna razlika u odnosu na manje zemlje gde je svaka jedinka dragocena jer je ljudi te nacije malo. Ovde ne postoji nacija. Državljanstvo se definise potpuno drugacije i apstraktnije. Deca se ne cene. Ako imaš decu to ti je greška za karijeru (pogotovu ako si zensko) a natalitet će već nadoknaditi stranci. Pa pogledaj samo koliko ih salju u ratove.
**Kada smo kod toga, ova zemlja je stalno u ratu. Drustvo i industrijski kompleks je projektovan tako još u drugom svetskom ratu i nikada se nije promenio. Ova zemlja mora da ratuje da bi funkcionisala. Ova zemlja ratuje od drugog svetskog rata neprekidno. Sve to utice na psihu, televiziju, način izvestavanja, filmove koji se snimaju…
Pojam predsednika ovde je smesan. Predsednik sluzi da bi sklonio paznju sa prave vlasti. Trenutno je to obama jer je narod hteo nešto novo, nešto sveze. Nebitno. Bilo ko da je isto će biti ponasanje amerike sve dok se ne desi neka korenita revolucija. Obama je obecao povlacenje trupa a evo salje 30000 novih u avganistan. To je samo jedan primer.**
Pojam demokratije ovde je smesan. U početku se ljudi izaberu nekim procesom u kome uglavnom pobedi onaj koji ima najviše novca. Onda kada taj ode u washington, prestaje svaka veza istog sa glasackim telom i preuzimaju ga lobisti koji mu daju novac da bi on u senatu ili kongresu glasao onako kako oni hoće. Zbog toga je teško ista fundamentalno promeniti ovde kroz sistem i zato je amerika jako politicki stabilna. Demokrate i republikanci su nedavno opisani kao wwf wrestlers – tuku se u ringu ali van ringa idu zajedno na pice. Svi oni u principu samo hoće da iskoriste mandat da dobiju sto vise para za partiju od lobista i da izgrade ime kako bi kasnije mogli da naplacuju public speeches (klinton recimo trazi $40000 po govoru, ostali manje ali to je ono kada vidite da neki bivši politicar drzi govor novoj generaciji yale mba graduates, oni od toga žive posle i dobro naplacuju).
Ovo su loše stvari koje su uopstene i zajednicke za sve ljude ovde. Kako je moguće onda da iko ovde dolazi i ostaje? Pre svega, ovde je odlično indijcima i kinezima koji ovde, vecina njih, prvi put vide civilizaciju. Slično i sa latinosima. što se nas tiče, razlog sto je dosta naših ljudi ipak naslo sebe ovde su dobre stvari kojih ima u americi. O dobrim stvarima ne mogu uopsteno da pricam jer su specificne za svakog coveka (a glupo mi je da se ja hvalim ovde ličnim primerom – ocigledno sam još uvek u usa jer mi je dobro i pored svega sto sam napisao). Ali je jasno da ih mora biti dosta i da moraju biti dosta jake da bi prevagnule u odnosu na ove loše stvari. Međutim, ljudima treba malo da bi bili srećni. Ko ima ok posao, porodicu i putuje jednom godisnje u srbiju na odmor taj je uglavnom srećan a o ovim gore stvarima i ne razmišlja…
Digresija: Kuca ovde nikad nije tvoja. Ko ima kucu mora da placa porez na nju. Ako ne platis država može da ti je oduzme. Dakle, vecno placas državi privilegiju da stanujes u sopstvenoj kuci (uporediti sa kinom gde ne možeš da imaš nekretninu nego samo kupujes stanarsko pravo na 99 god. I sl.). Uporediti isto sa nekim evropskim zemljama gde porez na nekretnine ili ne postoji (npr. Slovenija) ili gde postoji samo ako ne stanujes u istoj (npr. Austrija). Ovaj porez je uveden da ne možeš da se opustis kada čak i kesiras kucu nego moras i dalje da radis i budes deo sistema da bi placao porez na nju.
Inače, kada smo kod poreza, to je posebna americka prica. Ovde postoji milion poreza u zavisnosti u kojoj si državi, county-ju (okrugu) i gradu (opstini). Dalje, postoji porez na promet i porez na nekretnine kao i porez na prihod. Ovo su lokalni porezi, na sve to dolazi još i federalni porez, social security izdvajanje i medicare izdvajanje. Dodaj na to još i 401k izdvajanje za penziju (jer penzije ne postoje a social security (ako i ne propadne do tada) neće biti dovoljan za penzionisanje). Onda dodaj još i 529b plan za obrazovanje dece. Meni od $10 zaradjenih ostane bukvalno oko $2-3 posle svih ovih odbijanja gore. Jako je teško objasniti nekome u srbiji da ja kada zaradim $10 ja moram u svom mozgu da to pretvorim u $3 a ne smem da se ponasam kao da mogu da potrosim $10. Zato vecina ljudi koji su u usa ne vole da pricaju o platam jer, ruku na srce, morali bi da objasne ceo kontekst a to niko ne želi da slusa niti razume.
[/quote]
Jeste iskreno i verujem u dobre namere autora da objasni i prenese svoje iskustvo i vidjenje, ali meni je generalno ovo takvo prosera**nje. Gore sam boldovao stvari koje su takva glupost i trosenje reci da je stvarno to strasno. Ne znam gde je doticni gospodin ziveo i ne interesuje me, ali izgleda da on pamti i pati za Titovim vremenom i nekim imaginarnim nacinom zivota. Verujem da on zivi u Americi, ali je njegov iskonski ideal izgleda komunizam i neka lazna sigurnost. Kroz ceo post se provlaci ogoromna doza cinizma i isticanje cinjecina i pojava koje su njemu tako “veliki problem”.
Pusti teorije o Obami, Bushu, ratovima… Get a life (or live a life)!
Ne znam kako se cini vama, ali covek pravi ljude debilima ili im se obraca kao takvim, pokusavajuci da na mnogo jednostavan i pausalan nacin objasni ili prokomentarise neke krupne stvari.
Tako da ako ikada bude naleteo na ovo gospodinu Sasi porucujem da ne predstavlja kao necuvene “da dodjes kod nekoga a da se prethodno ne najavis”, “Ko ima kucu mora da placa porez na nju. Ako ne platis država može da ti je oduzme” i tome slicno, jer to sto je njemu necuveno se zove kultura u civilizovanom svetu. To bi isto bilo kao kada bi rekao da je necuveno da mu neko dodje u goste a da se ne izuje ispred vrata.
Good spirit znam da si imao dobru nameru i samo zeleo da prezentujes ljudima jedno vidjenje naseg coveka, ali reko cisto da dam svoj kometar o napisanom (i nacinu na koji je napisano). Verovatno je gospodin mislio da je “otkrio Ameriku” jadnim Balkancima, brdjanima koji nisu bili dalje od svog sela niti videli sveta, tako sto je banalizovao probleme i odlike najvece svetske sile u referatu “Gde sam bio, a gde sam sada”.
U potpunosti se slazem sa tvojim komentarom oko ovog teksta, i dodao bih jos jedno milion “boldova”, toliko GLUPOSTI na jednom mestu pa to je strasno.
Aj procitajte malo pazljivije tekst…
Pozdravljam Good Spirit-a sto nam je preneo “ovo”, jel mislim da treba ljudima preneti sve i sa svih strana da bi na kraju dosli do necega…
Sve sto je doticni napisao i stoji i ne stoji.
Uopsteno je previse da bi na pismenom dobio 1+ za trud napisao covek referat.
Ne svidja mi se deo “ne zelim da se hvalim licnim primerom…” “meni je dobro i zato sam jos ovde” a sa druge strane ima toliko primedaba da je to i previse.
Svi ovu ameriku posmatramo iz nekog svog coska i ugla, i ja to ne bih tako generalizovao. Mnogo stvari zavisE od toga koga poznajes i gde zivis.
Ali mislim da je Good spirit imao dobru nameru i da je pokusao da prenese nesto novo i drugacije.
Veliki pozdrav svima i puno srece novo izvucenima
Ja sam preneo ovo iz najbolje namere, samo zato što je neko napisao opširno još jedno iskustvo o SAD. A moj stav je da koliko god on na prvi pogled opširno napisao, dosta je generalizovao stvari, jer drugačije u jednom tekstu verovatno i ne može.
Svako SAD vidi na svoj način, neko ne želi da vidi neke stvari, neko ih ignoriše, a neko preuveličava, sve u svemu “istina je u oku posmatrača”.
Što se tiče teksta, Saša je pretpostavljam napomenuo da ima dobar posao i slično iz razloga da ne pomislimo da ima loš posao pa da mu je zato loše jer ne može da priušti određene stvari.
Ja lično ne poredim stvari kao što to radi Saša, Srbija vs SAD. Po meni to su babe i žabe. Ja kada kod odem u SAD, trudim se da zaboravim neke svoje navike i pokušavam da se uklopim što bolje u okolinu, tj. da osetim život amerkianca. To mi je za sada u oba slučaja kada sam bio priuštilo dosta zadovoljstva i puno ne srpskih prijatelja.
Ali opet volim da pročitam svačija iskustva, jer u svakom iskustvu ima po nešto što može da koristi. Ja bih samo voleo da je Saša napisao da li je sve ovo što je napisao zasnovano na jednom gradu/državi ili više njih.
:papa:
“Opresija je ovde velika. Ovde možeš da izadjes na ulicu i pljujes predsednika ali na poslu ne smes da zucnes svom sefcicu ni malo. I ne samo ti nego se svi tako ponasaju. Kako se sve bazira na poslu (zdravstveno, skola tvog deteta, otplacivanje kuce) svi su stravicno uplaseni na radnim mestima i ne smeju da kažu ništa sto stvarno misle a sto je u suprotnostima mišljenju firme i neposrednih sefova. Uporediti to sa situacijom u staroj jugoslaviji gde je bilo obrnuto: Mogao si da pljujes sefa i firmu koliko si hteo i nisi mogao dobiti otkaz ali zato nisi smeo ništa javno protiv tita i partije”.
Na poslu imam i šeficu koja je poluobrazovana i ne smeš “mrko” da je pogledaš, a ako bi nešto loše rekao sledio bi otkaz, pod nekim izgovorom.Kod nas se raid po straom srpkom poslovnom principu “veži konja gde ti gazda kaže”.
Nedavno nam direktor finansija reče da smo SVI ZAMENJIVI i da će da nadje istu radnu snagu za manje para, a nama je skinuo 3%, a sledeći mesec biće još više.
Ovo je stanje u jednoj velikoj beogradskoj internet firmi. No comment:wacko:
Upravo to!
Slicno se desilo i u mojoj bivsoj firmi, gde je gazda otpustio pet radnika na prolece 2009., a sada cujem da su im plate za 25% manje nego ranije. :no:
Mislim da je Sašin tekst prilično dobar, i da je pisac pokušao da bude objektivan (odatle i prenaglašeno potiskivanje subjektivnosti) i da nije imao pretenzija da vrši poređenje USA i Srbije (mada je bilo pojašnjavajućih poređenja). Sad ta objektivnost je svakako zasnovana na njegovim iskustvima (što neposrednim, što posrednim), samim tim tekst ne može predstaljati apsolutno objektivan prikaz USA ali je bar dobar pokušaj.
Moja (rođena) sestra je boravila u USA godinu dana kao stipendistkinja Američkog saveta gde je pohađala njihovu srednju školu i živela u pravoj američkoj porodici (belci, protestanti, manje mesto u Severnoj Karolini). Njena neposredna (a moja posredna) iskustva su da je to potpuno različit svet od našeg (Srbija) a opet i potpuno različit od sveta u velikim gradovima USA. To je samo jedan primer kako se ugao posmatranja na stvari ne može izbeći niti se stvari mogu jednostavno generalizovati.
Ukoliko ikad odem u USA (pa i Australiju, koja se umnogome razlikuje) očekujem da ću imati naporan rad za sebe i nadu da će moja deca imati nešto više od toga. Očekujem da ću “ostati” u onih 96% ali za utehu (ili žaljenje) ne u Srbiji.
da mislim da ce se svaki srpski imigrant ko ode u ameriku ili autraliju kad tad susreci sa istim osecajem, veoma je tesko ako odes nespreman, neiskusan…kao sto je vec neko rekao svako to gleda iz nekog svog ugla
Po meni tekst je odlican, delim covekovo misljenje skoro u svemu. Vrlo lepo napisano. Oni koji se potpuno ne slazu ili misle da je preterao.
** Moj savet : Dodjite, budite ovde nekoliko godina (meni je trebalo skoro 3)**, pa onda dajte svoj sud. Iz perspektive Srbije sve izgleda drugacije
Verujem da je drugacije a i nadam se da jeste. Ali cini mi se da su ljudi zaboravili kako je ovde ili neznam koje ovde umesto doticnih ljudi razmisljao o hrani, porezu, penziji… Mozda je drugaciji sistem ali sve se to placa i kod nas. Pre koji dan citam u Blicu da bi okrecio stan, trebalobi traziti dozvolu za isti poduhvat, koja sa svim papirima izadje oko 500e.
O drasticnom padu standarda u srbiji jos nismo ni pricali. Neki ljudi u Beogradu neveruju u ovo ali je cinjenica da se po manjim mestima trenutno mnogo teze zivi nego pre 3-4 godine. Pogotovu zbog gomile otkaza proteklih godina, pa je nezaposlenih puno, pa poslodavci olako menjaju ljude. A ovo je direktno povezano i sa visinom plate koje nude. Naravno izuzetci uvek postoje.
To sto nacija ne postoji uopste me ne dotice. Zivim u multi etnickoj sredini, a i porodicno stablo mi je veoma sarenoliko. Mislim da je nacija smisljena da bi se sirotinja zabavljala kad nema sta jesti. Da se ne vracamo u 90te.
A koliko vidim niko se nekane vratiti. Ja stvarno ne mislim ici tamo da dzabalebarim nego da pocnem zivot koji ovde nemogu da dobijem. Trudicu se sto pre uklopiti u sistem. Ne mislim da ce biti med i mleko ali mozda mojoj deci bude bolje. A ako se bas razocaram evo vraticu se nazad
Bravo! U potpunosti sam saglasna s tvojim misljenjem. Ja ovde radim posteno jedan posao za koji sam se skolovala (imam fakultet), muz isto tako, ne placam stan, imam jedno dete i jedva prezivljavam . Jedino sto zelim je da radim i da od svog rada zivim najobicnije, nista vise od toga. I da se nadam da ce mom detetu biti bolje. Ne zelim da muvam, kradem, varam i da se snalazim. A nijednog posla se ne stidim niti bih od bilo kog postenog posla bezala ukoliko od njega mogu da zivim sasvim obicnim, coveka dostojnim zivotom. Da li je to moguce u SAD ne znam, planiram da proverim…