Sve je to samo prolazno, period. Ali kao sto je rekao oskar mnogo je lakse onima koi su sa porodicama jer ipak imas nekog ko te ceka kuci. Ipak nostalgija je prisutna kod svakoga, kod nekog manje kod nekog vise ali je ima.
Nostalgija je zal za mladost. Kad razmisljas o sebi u trenutnom vremenskom preseku i poredis taj momenat sa secanjem u kom su se cesto izgubile negativne emocije a ostalo je ono samo pozitivno. Zelja da se vratis u neki prosli momenat.
Ili masta da ti dete ima dede… Ili da poznaje obe bake…
Ja u tim momentima najvise zamisljam majku kako me ceka na terasi i prizor kroz prozor moje sobe u kojoj sam odrastala. Te iste slike su me pratile ma gde god sam putovala i zivela… Ne zivim tamo vise vec 22 godine…
Ima sad jedna pesma hit: " If we could turn back time to the good all days…"
Ali ima i nastavak koji vraca u realnost:
"We used to play pretend, wake up, you need the money
We used to play pretend, give each other different names,
We would build a rocket ship and then we’d fly it far away,
Used to dream of outer space but now they’re laughing at our face,
Saying, “Wake up, you need to make money.” - Twenty One Pilots / Blurryface
P.S. Lako je meni da filozofiram o nostalgiji a nikada je nisam doziveo (nisam ni bio u prilici), ali smatram da se ne treba mnogo vracati u proslost vec samo “grabiti” napred. Da, znam, lako je meni da pricam…
Da, cudni su nacini upotrbebe reci nostalgije. Ali prava definicija nostalgije je ceznja i sentiment za proslo vreme i mesto vezano za osobu.
E sada, svima nama koji smo dosli ovde, verovatno ne nedostaje srbija, ali evo neka da pricam samo u moje ime. Meni nedostaje samo porodica, i to samo ona najuza, roditelji sestra. Sto fakticki znaci da su meni ti osecaji vezan za osobe a ne za mesto.
Portugalci imaju jako dobar izraz za rec koju ja pokusavam da nadjem. Ona je Saudade sto bi znacilo "osecaj samoce nakon odlaska(farewell). U Engleskom jeziku ga koriste kao “the love that remains after someone is gone”
No nazad na nostalgiu. Kazu da je nostalgija korisna alatka za borbu protiv stresne situacije. Kada izvucemo one delice srecne misli iz proslosti da makar na tren ne miilimo o trenutnom losem stanju. Tamo davne 1600 godine nostalgija se smatrala bolescu, naravno sve se to promenilo odavno.
Neke studije su pokazale da nostalgija povecava samopouzdanje i bori se protiv usamljenost.
Evo ii linka ko zeli da procita http://psp.sagepub.com/content/39/11/1484.abstract
No da bi izbegli negativni ckrug koju nosi nostalgija, kazu da je dobro povezati proslost sa sadasnjoscu. Umesto da mislimo kako je nekad dobro bilo, treba da mislimo kako smo zahvaljujuci tome dosli tu gde jesmo sada. 
Da, bravo, mislim da si pogodio u centar i da je ovo sustina svega i predstavlja odlican balans i nacin na koji se treba boriti odnostno prihvatiti nostalgiju kao saveznika.
Bravo za oskarovca mislim da se maksimalno potrudio oko nostalgije. I sada evo mene opet uhvatila nostalgija za to kolko je samo malo ljudi koji bi spodelili svoje znanje I to sto su naucili tokom zivota koje je naprimer spodelio sa nama oskar. Nema vise takvih ljudi, svi nekako cuvaju sve samo za sebe. Mislim da ranije je bilo vise dobrih ljudi koj bi pomogli drugima. I to mi sada puno nedostaje I to mislim da ne samo meni nego I drugima. Mozda puno filozofiram ali mislim da sam u pravu za neke stvari 
Čudne li “boljke”,elem sin stigao skoro.Ljubili se, grlili usšput se i posvadjali sve za tri dana i sve po srpski:==D:kaze on meni…pa ovde se baš ništa nije promenilo,sve isto .Jeste kazem, ovde stoji a tamo gde si ti ide napred.Ajte narode kakva bre nostalgija za čim?Ok ako je za nekom osobom to je razumljivo i shvatljivo ali vremenom i se i to proredi.Istina, teze je kad si solo nego kad si sa nekim…pa u tom smislu lepo nadješ tog nekog i rešiš se nepotrebnog jadikovanja oko samoće!
Ja sam cekala i cekala tu “nostalgiju” ali se nikad nista nije desilo. Sto vise smo ovde, shvatamo da smo doneli pravu odluku i ne samo to, nego da smo se spasli u zadnji cas. U prvih godinu dana me je svakodnevno iznenadjivalo odsustvo stresa. Jednostavno, nisam mogla da pustim stvari, da se ne brinem oko svega i svacega.
Doduse, ponekad, kad sam sama, opustena i kad zatvorim oci, stvore mi se slike mog Beograda, i to recimo klupica na Adi sto gleda u vodoskok, ili krug na Zemunskom Keju ili prolaz od Zelenog Venca ka Knez Mihajlovoj… Jednom, kad budemo otisli, uzecu jedan dan samo za sebe da setam i upijem taj grad i to je to!
Zvercice, tako bih volela da vam se pridružim u prelepom Seattle :inluv: da li ste dolazili u Bg od kako ste u USA?
Ja takođe nisam osećala nikakvu nostalgiju tokom boravka u Kanadi. Bila sam tamo sa svojom porodicom i to je ono najvažnije. Bilo je momenata kada sam poželela da u tom momentu mogu da prošetam Adom ili kroz knez Mihajlovu, ali sve to brzo prođe.
Znate, kada covek dodje sa porodicom njemu je najlakse. Recimo svi oni koji su dosli sa porodicom su dosli sa svime sto im je srcu najdraze. Al opet ima i tu filozofije. Kada se zena uda, dete se rodi sve postaje centar te porodice, doduse tako je i sa muskarcima. Nego su muskarci skloni biti mamine maze pa su malo vezaniji za porodicu, a svemu tome najvise uticu i sami roditelji, jer oni ne kriju kako im je tesko sto odlazite, oni to shvataju kao poslednje zbogom, sto nama cini stvari tezim. Govorim za sebe.
Kada si sam tesko je a ne pomisliti na porodicu na kucu. A ono sto sada govorite treba naci nekog na brzinu pa necemo misliti na kuci to ne pije vodu. Da se to postigne treba bar godinu do dve tri covek da preusmeri sva svoja osecanja ka toj osobi. A obo vam je bukvalno kao posle raskida veze, obicno se covek uhvati prve osobe koja je na putu da bi zaboravili prethodnu osobu, a svi znamo da je to lose. Ja sam to radio, na kraju je ispalo da sam se druzio sa izrazito pogresnim ljudima samo da ne bi bio sam. Evo tek sad posle tei godine sticem prijatelje, ulazim u veze i idem na kafu sa komsijama.
Ali ima i ljudi kojima je raskid mnogo laksi, nekad zavidim takvima.u svakom slucaju svako drugacije podnosi radikalne promene.
Trwca stvar, sve se to menja godinama. Sto si stariji to smo manje vezani za mesto roditelje i ostalo. Znam kada sam sa 18 godina radio na crnogorakom moru ja sam plakao maltene ceo dan jer sam hteo kuci. Lol
Recimo ja sam radio u Austriji,nisam dolazio kuci 1.5 godinu,nisam imao nostalgiju jer znam sta hocu i sta radim,tu je skype i ostale socijalne medije.
Mada doslo mi je bilo da posto moje drustvo, slave svi istu slavu da dodjem i da se ispricam sa njima i da vidim porodicu,tako je i bilo.
Dovoljno mi je bilo dva dana kad sam video porodicu i drugare,da se opusteno vratim,to je ta neka doza emocija koju treba da dobijes. Mada verujem prvih godina dolazis cesce posle vise i ne,utopi se covek u drugi sistem i okolinu i tamo navikne.
Mada nije ista nostalgija onog u Austriji i onog u Australiji ili USA,nekako u podsvesti imas ono da je to blizu i znas da mozes sesti u kola i za 6 sati si u Srbiji.
I naravno drugacija je nostalgija onog sto je morao da ode i onog sto je zeleo da ode.
Oskark,kako se ti osecas posle tri godine,da li bi mozda pokusao nesto u evropi ili nekoj drugoj zemlji da nesto probas ili da promenis grad u USA ili je to sto si hteo?
Pozdrav
To i govorim, svi smo mi drugaciji sto se rastanka tice. Meni je recimo problem, jer sam ja jako vezan za porodicu, pa mi razdaljina nije bas i nesto povoljna. Ali bas kao sto si rekao. Kada si blize i u vecoj mogucnosti da posetis kuci, nekako to nije interesantno jer je na dohvat ruke. Uvek kao ono zelimo sto ne mozemo da imamo.
No da se razumemo. Jeste da moji meni jako nedostaju i kad je neka proslava rodjendan ili nesto ja ih skypukem pa tako pricam sa svima, a onda ono lumperaj i sve to pa te uhvati malo iskusenje. Ali nije sad ono da se zakljucam danima u sobu i padam u depresiju jer mi nedosraju roditelji. Daleko od toga. Recimo sada posle 3 godine me uhvati tako minut dva pa se prizelim. Ali da se razumemo, ta nostalgija uglavnom dolazi kada se dosadjujemo. Jer kad nam je lepo i kad smo zauzeti ni ne mislimo na to.
Ja sam srecan kao i sto sam bio prvog dana kad sam dosao ovde. Ponekad i sad ne mogu da poverujem da sam ovde u americi, pa me tako uhvato sreca i radost. Ja sam ovo oduvek zeleo. Ne bih menjao USA za evropu nikada. Nikad ne reci nikad jel… ali ne ne bih.
Mozda bih promenuo grad. Sad ne samo da imam sanse da putujem u gradove nego mogu da zivim tu isto. Za sada je cikago dom. Uvek sam hteo da zivim u velikoj meteopoli, ali ako cemo izmedju NYC i CHI izabracu chi opet za zivot, nyc lep je da se poseti samo. Mozda bih u toplije keajeve. No ako me presele zbog posla, moracu.
Ma neki ljudi su takvi, neki su drugaciji… Nema univerzalnog pravila. Ja sam cele prve godine fakulteta isla kuci svakog petka i vracala se u ponedeljak ujutru. Min sest sati stajanja u vozu…Neko ode od kuce i ne trepne. Tu sam ko ti.
Mislim da zavisi i od toga da li se ima jedan ili dva roditelja…
Ja sam u Srbiji bila pre pet godina i necu ici ni ove godine. Tako da takvi osecaji sve manje nailaze jer nove uspomene dodju vezane za druge lokacije.
Isto i ja. Svaki petak i utorak nazad.
Sada kad sam bio kuci iskreno jedva sam cekao da se vratim nazad ovde kuci
Znas posle 5-6 dana kad sam video svakog, vise nije bilo interesantno. Sledece godine planiram tek u februaru da idem za moj rodjendan
Moram sa vama da podelim iskustva sa svog sadasnjeg (prvog) posla u Americi, posto sam u totalnom soku (s kao skola a ne sok od borovnice, nemam ovde namesten srpski na tastaturi).
Elem, posao sam nasla 18 dana nakon dolaska u Cikago preko sajta Craigslist. Pisalo je da im treba pomoc u kancelariji i da je pozeljno znanje Excela. Prijavih se ja, dodjoh na intervju na kome mi je receno da je satnica 12 dolara (jedina OK strana ovog posla), da se radi od ponedeljka do petka po devet sati a subotom sest, ali da cu dobiti jedan dan slobodan tokom radne nedelje (sto se nije desilo). Ubrzo sam shvatila da ce moj posao biti da skeniram gomilu papira i proveravam da li se brojevi u Excelu poklapaju sa onima koje dobijam na papiru (postupak koji bi jedan kompjuterski program mogao da obavlja bez ikakvih problema, ali oni ne zele da promene metode koje su usvojili pre sedam godina).
Na stranu to sto se kancelarija raspada, sto imamo jedan minijaturni prozor u sobi sa gomilom racunara a metode rada su kao iz 19. veka, ono sto me najvise sokira jeste odnos nadredjenih prema zaposlenima, kao i cinjenica da se vecina zaposlenih potpuno slaze sa takvim odnosom.
Primer br. 1:
Devojka dolazi na posao u 8 i 31 a radi se od 8 i 30. Obezbedjenje je zapisuje i odmah prijavljuje sefici koja dolazi i drzi svima predavanje kako ne smemo da kasnimo a ako kasnimo moramo da najavimo (kasnije shvatam da kancelarijski sat zuri dva minuta i da devojka zapravo nije ni zakasnila).
Primer br. 2:
U jednom od marketa za koje radimo racunovodstvo izbija poplava koju vidimo preko sigurnosne kamere na ekranu. Posto je vanredna situacija, normalno zanima nas sta ce biti i gledamo u ekran. Sutradan dolazi sef i drzi nam predavanje kako nemamo pravo da skidamo pogled sa svojih monitora u toku radnog vremena jer svaki takav trenutak znaci da obavljamo manje posla a ko ce to da plati? Citiram - You have no right to turn to your right shoulder.
Primer br. 3:
Koleginica pita kada je happy hour za kafu u obliznjem kaficu (razgovor koji je trajao dva i po minuta). Odmah zatim zove sefica koja kaze kako prica nije dozvoljena i kako smo placeni da radimo a ne da pricamo.
Mogla bih do sutra da nabrajam ovakve primere, a tu je i apsolutno ponizavanje radnika, od toga da sef preko razglasa narucuje “donesite mi vodu, uradite to i to” pa do cinjenice da je devojci koja je dala otkaz rekao “You’re nothing, you piece of shit”. Kad se na sve to doda samo sedam dana godisnjeg odmora i tri dana bolovanja (i to tek nakon godinu dana), jasno je zasto trazim drugi posao Inace, u Srbiji sam pet godina radila kao novinar (za sta sam se i obrazovala), tako da me ovaj posao sa nula kreativnosti i atmosferom kao u Pjongjangu ubija u pojam. Izvinite na kilometarskom postu, htela sam da olaksam dusu.
Vi koji radite u normalnim firmama molim vas podelite svoja iskustva, cisto da znam da ima nade
Joj, Ejpril88, pa to zvuci bas zastrasujuce. Za vreme dolaska na posao, ja moram reci da i ovde Sr kod mene se praktikuje dolazak na posao i do 15min. ranije *( drzavna smo firma, naredjenje direktora), ali sve ostalo…:smrc: ja jesam za rad, da ne shvatite pogresno, ali mi se ne svidja ta radna atmosfera. Trazi drugi posao Ejpril88 :naughty: !
Trazim, nego sta. Evo upravo je sefica usla da prigovori jednoj Ukrajinki kako je zaboravila da prijavi neku gresku u racunici i Ukrajinka joj objasnjava da je pokazala neke papire svima i kaze (naravno sa jacim akcentom) “I showed them to everybody” a sefica je ismeva i kaze “Next time don’t show them to EVRRRRIBADI, show them to me”. To je bukvalno materijal za tuzbu. Sto je najgore, ova devojka ne zna dobro engleski i nije ni shvatila da je ova ismeva, tek kad sam joj ja rekla ukapirala je da je ova imitirala nju.
@ Ejpril88, naravno, trazi drugi posao i jesu sad malo muke, ali kada prodje neki period samo ces se smejati na sve to sto se sada desava. Gledaj na to kao jos jedno iskustvo. Isplatice se sav trud i odricanje. Dobili ste sansu i siguran sam da cete je iskoristiti. Jel muz nasao drugi posao?
Isao je na testiranje pa ceka da mu jave, valjda ce nesto biti. Meni su ovi poslovi samo dok ne upadnem na doktorske haha kako sam samouverena kao da sigurno upadam :naughty:
ejpril88, ako nije tajna:
Trebao li ti je SSN za takav posao?